Пре неке две деценије другарица и ја пошле на традиционални новогодишњи маскенбал у КСТ. Тема маскенбала беше "Србија кроз векове". Ја додуше, како бејах зловољна (због зиме и ко зна чега све још), нисам се маскирала. Једва сам се наканила и да пођем, и то само зато што се другарица љутила, инсистирала, беше већ купила карте, бла, блаа... Рекла сам да ћу јој дати новац, покушавала на све могуће начине да изврдам и да је се ратосиљам, али она је и даље наваљивала (жива сам се појела што сам уопште пристала на нешто што ми не прија).
Тек накнадно сам увидела (склопила сам коцкице) да ме је и позвала због тога што је хтела да учини услугу брату своје другарице, иначе свом бившем момку, који се, из неког разлога, заинтересовао за мене /па, с данашње тачке гледишта мени је јасно чиме сам га, нехотице, очарала, да у мени има нечег чега нигде нема; али тада сам се чудила, јер бејах тотално спутана, ћутљива, неприступачна.../ и ужаснула се због дрскости да неко покуша да ми се приближи на ма какав, а нарочито такав, начин, без моје дозволе и ма каквог знака да то желим.
Тад још нико није појма имао колико је то узалудн покушај и како сам ја тврд орах, да ми мушкарци не могу приступити ближе од пола метра, а нарочито да се никад не бих петљала с бившим момцима својих другарица (па зар су мислили да сам толико неморална?), све и да су бескрајно заносни, и да су последњи на свету. На страну што сам била апсолутно интровертно биће и одувек искључиво моногамна, а намењена Једноме којег је тек, много, мноогоо касније, требало да сретнем.
Како је другарица становала на Коњарнику, зашли смо подно њене зграде, до моста (оног Плавог, озлоглашеног), да причекамо њене пријатеље из Врчина. И стојимо тако нас две, помало цвокоћемо од децембра, кад, зауставља се крај нас ауто. Ми обе погнемо главе унапред, очекујући да у ауту спазимо оне које чекамо, а из аута се ка нама погнуше две средовечне мушке главе. Добро вече. Добро вече? (да, с упитником, јер се питасмо шта ови од нас хоће, можда да их упутимо у неку улицу). Коначно они прекидоше тренутак непријатне тишине, за коју се чинило да предуго траје. Радите нештоо... или шта, упита возач, делимично наднесеног тела над једнако блентавим сувозачем, који беше до нас. (По свој прилици оно што смо ми на том месту чиниле спадало је у "шта", а њима би одговарало да смо "радиле нешто".) Средовечна господа, уморна од рмбачења, жениног звоцања и дечјег извољевања, а обузета предновогодишњим расположењем, решила да се часте... (Е, па, чикице, јесте да се ближи Нова година, али није сваки дан Божић... ни свако женско лакомо на ситне паре.) Могли су да добију само штаком по оним перверзним главурдама.
Не, нее, чекамо другаре, прва се освести и разумеде другарица, прснувши у смех (и извукавши нас из неприлике).
И сад се питам колико провокативно може да делује зелена перјана јакна. Ја у зимској јакни, закопчана до грла (претпостављам да и "мостарке" имају зимску гардеробу, али јасно "етикетирану"). Она, "инвалид" (једне подвијене ноге) са штаком, белим брчинама и брадурином (од вате). На страну моје наивно и чедно лице; никако не успевам да у Вуку Караџићу видим уличну проститутку, али мушка машта (или глупост, пре) изгледа нема граница.
Тек накнадно сам увидела (склопила сам коцкице) да ме је и позвала због тога што је хтела да учини услугу брату своје другарице, иначе свом бившем момку, који се, из неког разлога, заинтересовао за мене /па, с данашње тачке гледишта мени је јасно чиме сам га, нехотице, очарала, да у мени има нечег чега нигде нема; али тада сам се чудила, јер бејах тотално спутана, ћутљива, неприступачна.../ и ужаснула се због дрскости да неко покуша да ми се приближи на ма какав, а нарочито такав, начин, без моје дозволе и ма каквог знака да то желим.
Тад још нико није појма имао колико је то узалудн покушај и како сам ја тврд орах, да ми мушкарци не могу приступити ближе од пола метра, а нарочито да се никад не бих петљала с бившим момцима својих другарица (па зар су мислили да сам толико неморална?), све и да су бескрајно заносни, и да су последњи на свету. На страну што сам била апсолутно интровертно биће и одувек искључиво моногамна, а намењена Једноме којег је тек, много, мноогоо касније, требало да сретнем.
Како је другарица становала на Коњарнику, зашли смо подно њене зграде, до моста (оног Плавог, озлоглашеног), да причекамо њене пријатеље из Врчина. И стојимо тако нас две, помало цвокоћемо од децембра, кад, зауставља се крај нас ауто. Ми обе погнемо главе унапред, очекујући да у ауту спазимо оне које чекамо, а из аута се ка нама погнуше две средовечне мушке главе. Добро вече. Добро вече? (да, с упитником, јер се питасмо шта ови од нас хоће, можда да их упутимо у неку улицу). Коначно они прекидоше тренутак непријатне тишине, за коју се чинило да предуго траје. Радите нештоо... или шта, упита возач, делимично наднесеног тела над једнако блентавим сувозачем, који беше до нас. (По свој прилици оно што смо ми на том месту чиниле спадало је у "шта", а њима би одговарало да смо "радиле нешто".) Средовечна господа, уморна од рмбачења, жениног звоцања и дечјег извољевања, а обузета предновогодишњим расположењем, решила да се часте... (Е, па, чикице, јесте да се ближи Нова година, али није сваки дан Божић... ни свако женско лакомо на ситне паре.) Могли су да добију само штаком по оним перверзним главурдама.
Не, нее, чекамо другаре, прва се освести и разумеде другарица, прснувши у смех (и извукавши нас из неприлике).
И сад се питам колико провокативно може да делује зелена перјана јакна. Ја у зимској јакни, закопчана до грла (претпостављам да и "мостарке" имају зимску гардеробу, али јасно "етикетирану"). Она, "инвалид" (једне подвијене ноге) са штаком, белим брчинама и брадурином (од вате). На страну моје наивно и чедно лице; никако не успевам да у Вуку Караџићу видим уличну проститутку, али мушка машта (или глупост, пре) изгледа нема граница.
Нема коментара:
Постави коментар