Похитала сам мало да бих "ухватила" аутобус у подне, јер да сам чекала онај наредни, тек за сат времена, не бих се добро провела. С рукама пуних кеса, једва бих се углавила међ ђацима (не могу ја, и дупло старија и под теретом, с њима да се лактам и за место борим), да стојим мислим (а то би, чак и да имам комоције, било врло неугодно).
У поруци се извиних другарици што сам је оставила саму у граду. Објасних јој да у овом аутобусу комотно седим. У ђачком би ми фалиле бар четири деценије да деца размисле (можда) да ли да ми, можда, уступе место.
Не би ни тад, одговори другарица. Рекли би: што ниси чувала ноге док си била млада (јесте, и ја се сетих, да је и у мом ђачком добу то био главни младалачки аргумент). Е па хоћу, чуваћу док сам млада... Дођавола, већ сам закаснила!
У поруци се извиних другарици што сам је оставила саму у граду. Објасних јој да у овом аутобусу комотно седим. У ђачком би ми фалиле бар четири деценије да деца размисле (можда) да ли да ми, можда, уступе место.
Не би ни тад, одговори другарица. Рекли би: што ниси чувала ноге док си била млада (јесте, и ја се сетих, да је и у мом ђачком добу то био главни младалачки аргумент). Е па хоћу, чуваћу док сам млада... Дођавола, већ сам закаснила!
Нема коментара:
Постави коментар