Киша направила тек мали предах, а ја реших да свог
сестрића провозам у колицима, док опет не пљусне. Где ћеш га по киши,
зграну се моја мајка. Па шта, шетају децу и по мразу (мора на све
прилике да се навикне и да се челичи). Како је киша прогнозирана бар
недељу дана, значи беба толико дуго не би удахнула свеж ваздух.
Истерах колица и спустих низ степенице, па потом у њима Игњата ушушках у плаво ћебенце, а у руку му тутнух жуту мацу. Но како је све време маци грицкао уво, у уста му убрзо стрпах лажу.
И тако шетамо нас двоје, уобичајеним путем, гледамо ћутке около и уживамо. Волимо природу ми, чак и кад је мокро, чак и кад је хладњикаво (не можемо да чекамо идеалне услове да је волимо, волимо је онакву каква у датом тренутку јесте). /Морам да приметим како у последње време скоро свакодневно афирмативно пишем о киши (надам се да ће она то умети да цени). Такорећи почела сам да је волим, из горе већ наведеног разлога: ако нисте с оним (сунцем) кога волите, волите оног (кишу) с ким сте!/
Не плашите се кише вас двоје, упиташе нас комшије, што пред кућом, испод стрехе, упијаху остатак дана. Ваљда неће, штрецнух се ја (помисливши како моментално може да пљусне - ћудљива је у последње време, а ни колица ни ја немамо крила). А готово истог часа, чини ми се, почеше да капљу опомињуће, ретке и једва осетне капи.
Ааа, изгурах ипак колица до предвиђене тачке (знам да будем инаџија, нажалост не и у крупним животним ситуацијама), до места где се завршава асфалт и остаје пут посут каменчићима, те се окренусмо и похитасмо низбрдо.
Да сам ја сама, не бих марила: јесте да од кише деца расту, али мали је он да се скваси, а и куд да жури, порашће (сви ми сестрићи израсли, још ми он остао таман за наручје). Сем тога, његова и моја мајка вероватно би ми гунђале (боље да га вратим исправног, каквог сам га и повела).
Киша је, чинило ми се, све више показивала зубе, па коначно и потрчах, гурајући колица пред собом. И све време бејах у дилеми треба ли да потрчим још брже, јер никако нисам могла да разлучим шушти ли то силно сићушна кишица или лагано звецкају моје дуге циклама минђуше од дрвених коцкица (које Игњат особито воли да дочепа, кад год му се пружи прилика).
Имали смо среће: киша се (једва) уздржала (па има она обзира према новорођенчади) док не ступисмо у кућу.
Истерах колица и спустих низ степенице, па потом у њима Игњата ушушках у плаво ћебенце, а у руку му тутнух жуту мацу. Но како је све време маци грицкао уво, у уста му убрзо стрпах лажу.
И тако шетамо нас двоје, уобичајеним путем, гледамо ћутке около и уживамо. Волимо природу ми, чак и кад је мокро, чак и кад је хладњикаво (не можемо да чекамо идеалне услове да је волимо, волимо је онакву каква у датом тренутку јесте). /Морам да приметим како у последње време скоро свакодневно афирмативно пишем о киши (надам се да ће она то умети да цени). Такорећи почела сам да је волим, из горе већ наведеног разлога: ако нисте с оним (сунцем) кога волите, волите оног (кишу) с ким сте!/
Не плашите се кише вас двоје, упиташе нас комшије, што пред кућом, испод стрехе, упијаху остатак дана. Ваљда неће, штрецнух се ја (помисливши како моментално може да пљусне - ћудљива је у последње време, а ни колица ни ја немамо крила). А готово истог часа, чини ми се, почеше да капљу опомињуће, ретке и једва осетне капи.
Ааа, изгурах ипак колица до предвиђене тачке (знам да будем инаџија, нажалост не и у крупним животним ситуацијама), до места где се завршава асфалт и остаје пут посут каменчићима, те се окренусмо и похитасмо низбрдо.
Да сам ја сама, не бих марила: јесте да од кише деца расту, али мали је он да се скваси, а и куд да жури, порашће (сви ми сестрићи израсли, још ми он остао таман за наручје). Сем тога, његова и моја мајка вероватно би ми гунђале (боље да га вратим исправног, каквог сам га и повела).
Киша је, чинило ми се, све више показивала зубе, па коначно и потрчах, гурајући колица пред собом. И све време бејах у дилеми треба ли да потрчим још брже, јер никако нисам могла да разлучим шушти ли то силно сићушна кишица или лагано звецкају моје дуге циклама минђуше од дрвених коцкица (које Игњат особито воли да дочепа, кад год му се пружи прилика).
Имали смо среће: киша се (једва) уздржала (па има она обзира према новорођенчади) док не ступисмо у кућу.
Нема коментара:
Постави коментар