понедељак, 1. септембар 2014.

Чизмице

Пре неки дан, један који је још личио на летњи (упекло сунце беше) Миа, Матија и ја решисмо да прошетамо до паркића. Одевну комбинацију сам и успела да им склопим, нашла и мајице и шортсеве. Али се нешто спетљах код обуће. У ствари, сву забуну је направио Матија: бацио пред мене патике, па се ја уопште не сетих да има и сандале (и то какве - зелене). Пробрљах по његовој торби, али чарапице (не иду патике на босу ногу) не нађох. 
Сестра ми тад беше још на радном месту. Миа, рекох, позови маму телеофном и питај је шта да обујемо Матији. Миа, да приштедимо на времену (и стигнемо до парка у току дана), учини све по заповести.
Мама, шта да обујемо Матији? Сестра јој говори, а Миа не чује (као да јој је пролеће ударило у главу). Шта? Кад трећи пут упита исто, сестри дојади и рече јој: обујте му чизмице! /На то се цео њен колектив, касније смо сазнале, грохотом насмејао, али Мии и мени не беше смешно./
Које чизмице, упита она озбиљно (не увиђајући да таква обућа не одговара временским приликама. Које чизмице, и ја несвесно и механички питах. Тек накнадно прозрех сестрину шалу, у ствари више њен израз беса због наше занесености и "неспособности".
Шта је рекла мама да му обујемо, упитах Миу кад прекиде везу. Рекла је чизмице. А нема везе, додаде она, да ме умири, већ смо му обули патике (нећемо губити време да га преобувамо). 

Нема коментара:

Постави коментар