Опет сам седела у парку, што обично користим за пуштање мозга на отаву или за самоспознају (као да још нисам спознала да сам се уврзла ко пиле у кучине, ал' бар могу да променим положај - да седнем... и плачем). Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто доле веће пада... Е, Бранко, Бранко...
Крај мене, не опажајући како се важним послом бави биће у гуменим чизмама (које све време ишчекују кишу, а кише нема па нема, ко за инат), пролазе људи, посетиоци изложбе цвећа, пролазе пси, протрчавају деца... Две жене на клупи прекриле главе јакнама своје деце. О сачувај боже, шта ли изводе? Мислим, нисам ја неко ко мари за углађено и "пристојно" понашање, за норме и табуде, него... требало ми је мало времена да схватим. Жене спасавају живу главу... од кестена што с врха дрвећа падају као ђулад (па ко жив, ко у Ургентном центру).
Један пас њушну у суво лишће па застаде, због чега застаде и његов газда, држећи поводац и гледајући некуд у даљину као да појма нема и ич га се не тиче што његов кер на трави обавља нужду. Нема он ништа с тим: он ништа није чуо, ништа није видео, ни у шта ногом загазио. И пас и човек, по обављеном послу, одшеташе ноншалантно, мирне савести, као после било ког уобичајеног акта (па није им ни први ни последњи пут). Нема закона, а нарочито не савести, који би газду принудили да покупи оно што за његовим љубимцем остаде као потенцијална опасност за недужне шетаче.
Десет минута након тога наилазе деда и баба с унуком у колицима. Деда, желећи да обрадује унуче, вади кестење испод сувог лишћа. И баба се придружи. Ја их гледам испод наочара и размишљам, ако дођу до критичне зоне, да их упозорим. Срећом на време одусташе иначе би се гадно... изненадили. Уосталом, то што сам ја видела једног пса да се унередио на једном месту, не штити народ од свих других паса који су, неопажено, кад ја нисам гледала, нужду извршили на другим местима.
Под сувим лишћем у парковима је "минско поље". Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто, пси по њему каке...
Крај мене, не опажајући како се важним послом бави биће у гуменим чизмама (које све време ишчекују кишу, а кише нема па нема, ко за инат), пролазе људи, посетиоци изложбе цвећа, пролазе пси, протрчавају деца... Две жене на клупи прекриле главе јакнама своје деце. О сачувај боже, шта ли изводе? Мислим, нисам ја неко ко мари за углађено и "пристојно" понашање, за норме и табуде, него... требало ми је мало времена да схватим. Жене спасавају живу главу... од кестена што с врха дрвећа падају као ђулад (па ко жив, ко у Ургентном центру).
Један пас њушну у суво лишће па застаде, због чега застаде и његов газда, држећи поводац и гледајући некуд у даљину као да појма нема и ич га се не тиче што његов кер на трави обавља нужду. Нема он ништа с тим: он ништа није чуо, ништа није видео, ни у шта ногом загазио. И пас и човек, по обављеном послу, одшеташе ноншалантно, мирне савести, као после било ког уобичајеног акта (па није им ни први ни последњи пут). Нема закона, а нарочито не савести, који би газду принудили да покупи оно што за његовим љубимцем остаде као потенцијална опасност за недужне шетаче.
Десет минута након тога наилазе деда и баба с унуком у колицима. Деда, желећи да обрадује унуче, вади кестење испод сувог лишћа. И баба се придружи. Ја их гледам испод наочара и размишљам, ако дођу до критичне зоне, да их упозорим. Срећом на време одусташе иначе би се гадно... изненадили. Уосталом, то што сам ја видела једног пса да се унередио на једном месту, не штити народ од свих других паса који су, неопажено, кад ја нисам гледала, нужду извршили на другим местима.
Под сувим лишћем у парковима је "минско поље". Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто, пси по њему каке...
Нема коментара:
Постави коментар