Вероватно се то свакоме бар једном у животу десило: да се нађе на путу чистачици, односно њеној метли, обично у школи или на аутобуској станици. Таман седнеш на клупу, а чистачица, често намргођена или бар суморна, ћутке почне около да витла метлом. Претпостављам да је и другима тад напријатно колико је мени.
Прво се ломим у дилеми шта да учиним (срамота ме да жену ометам у вршењу дужности), па коначно придигнем ноге (ни због кога толико нисам ноге дизала) или их макнем устрану, а неретко и устанем, да може и под клупу метлу да подвуче (иначе осташе тамо опушци до следећег пута, а много је недељу дана).