На ливади уживам

Ја признајем да сам зависна од лаптопа, од интернета, од Фејсбука. Ко признаје, кажу, пола му се прашта; само у мојој кући још му се додаје, још му се на муку стаје. Дисконектовала сам се послеподне. Али сам претходно оставила поруку на Фејсбуку да идем на ливаду и поручила високим травама да се размакну и пригрле ме нежно (оне, кад не може онај који треба; истини за вољу, и у њиховом се наручју осећам једнако спокојно). Глупо, као да ливаде имају профиле на Фејсбуку. Али ионако ми је циљ био само да испољим усхићеност и присност с природом, ливаде ме и ненајављену дочекају раширених руку.
Кад ставих зелени ранчић на леђа, већ беше готово пет. И на друму ме пристигоше аутом снајка и братаница. Стадоше да ме поздраве и упитају куд сам се упутила, тако одевена као ђачић (ко детенце, рекла је снајка). На ливаду. Братаница ме упита шта носим у ранцу (да у њему беше штогод да се чалабрцне, можда би ми се и она на пикнику придружила; али не, у ранцу имадох само зелено ћебенце, флашицу с водом и још неке ситнице, плус нека скрипта, ако ми се случајно причита). И још додаде: ти знаш зашто живиш! Па знам, живим да уживам (кад и колико могу). Нажалост. не чиним то често колико бих желела.

Бејах у јапанкама, али у повисоку траву загазих слободно, као и увек. Не бојим се ја змија ни крпеља. Прострех ћебе надомак неког шипражја и усамљеног дрвета, да ме сунце не гњави. Но и пре но што стигох и ногу да спустим, на њ се наџогерио неки браонкасти скакавац (е, пријатељу, погрешна ти подлога, упадљив си). Наравно да сам га хитнула руком у траву. На мом ћебету нема места за двоје... или баш има... али тај други није он и није скакавац, више је налик божанству у људском обличју.
Након што нокте на стопалима намазах зеленим лаком, ја се опружих полеђушке и сјединих с небом своје плаве очи. Не бисте веровали колико често над нама лете авиони (па сијасет сам их видела, у свим смеровима, како им се секу путање). Не знамо јер не дижемо главу (од посла, од брига). Нада мном је летело и неколико птичица. Једна од њих по свој прилици беше грабљивица, неки кобац, шта ли... Кружила је као да тражи плен, али се није усудила да ме зграби (паметно, позамашан сам ја залогај за нејаки кљун). Иза плота мукало је неко говече. Ако се уплашило да ћу му помакљати траву, без разлога се секирало - бејах сита. Како је дивно небо кад се гледа кроз траву (можда звучи немогуће, само онима који никад на тло нису легли и упрли поглед увис).
Тотално сам заборавила да је лето већ на издисају и да је од Светог Илије сунце све милије (и одлази на спавање сваким даном све раније). Кад осетих свежину, чисто се љутнух на саму себе што из куће нисам изашла пре (требало је све послове да баталим, ништа није важније од сунца, траве и неба).
На друму сретох рођака, који ме упита где сам била. На ливади, рекох, без околишања. На ливади (изненади се, готово забезекну он), сунчаш се (одмах претпостави и разлог, па не иде нико у шуме и ливаде без разлога)? Не (ја се не сунчам ни на мору), рекох, само уживам (не знам зашто је људима увек чудно кад неко воли живот и ужива у малим стварима; истина, оно што је другима мало и небитно мени је изнад свега)!