Беше топло, а лишће жуто и шушкаво, па почех да посећујем паркове, сасвим сама (шта ћу, таква ми клета судба; на клупи до мене љуби се двоје тинејџера, безобразлук, овде су нашли... да праве зазубице). И тамо имам исту муку: намештам се као квочка на јајима, идем с клупе на клупу. Кад ми на првој постаде хладњикаво (јесте да по њој, онако дивно зеленој, бејаху осликане беле раде, али нашла се у сенци и залатку, а вече се примакло), ја спазих једну крај дрвета, ко сланина: ред сунца и ред хладовине. И похитах сместа ка њој, али показа се да два момка, што наиђоше са супротне стране, такође воле "сланину". И као што у животу често бива: ко пре девојци - његова девојка (ја остадох кратких рукава, који су ми под оним сунцем добро дошли). На трен се разочарах, али онда повише те спазих другу клупу, на којој ће ме сунце људски огрејати (па добро ко се од сунца крије...).
На клупи поред моје мајка храни бебицу домаћом кашом, што ми измами осмех (који поклоних беби, мајка и не виде). Волим кад се мајке труде да своју децу хране здраво (а не кад се ваде, као моја сестра понекад, да имају гомилу обавеза, не стижу да скувају, па купе - оно пас с маслом не би појео, верујте, пробала сам да видим чиме ми се сестрић трује).
Једна баба, рекла бих добро зашла у осму деценију, прође с неким колицима за куповину и скупљајући кестење, баш као и један малецки дечачић. И ја сам се једва уздржавала да не покупим бар оне кестенчиће који су ми на дохват руке; има дана. /Наредног дана сам у другом парку видела тројицу дечака, три брата рођена, све сам сконтала, што су по пуне мајице кестења сакупили, а отац им потом исте немилосрдно просуо, да не вуче кући. Деловали су срећно с тим даровима јесени, јер ми се чини да не добијају често, а нарочито не скупе, поклоне ма од кога./ Како спазих баку, с плавом косом ошишаном на паж, осмехнух се, помисливи како ћу и ја бити баш таква (црвенокоса додуше, али немам намеру да се одрекнем боја које волим)... мислим ако будем... бака (ко може да ме принуди да остарим, има начина да се то избегне). На глави је имала неку розикасту ешарпу и циклама шал око врата, плаву сенку на капцима (добро, тиме не верујем да ћу се красити, ни сад се не шминкам), розе кармин и преплануо тен. У једном трену спазих како разговара са собом (ту предиспозицију већ имам).
Кад устадох и кретох кући, она ми се обрати: а и ви волите циклама боју (баш таква је била и моја трака око главе, минђуше и наруквица... остало зелено, разуме се), лепо вам стоји! Хвала, рекох, и вама (заиста; лепа плавокоса баба с прилично виталним телом и младалачким духом, а таквог и имиџа - бејаше одевена у неке хеланке и дугачак сиви џемпер, у патикама). Да, сложи се бакица, нарочито кад поцрним (очито је жена озбиљно, девојачки, посвећена сунчању; надам се да у соларијуме не иде). И није она одувек била наклоњена тим веселим и топлим бојама. Каже, моја боја је била црна (каква радикална промена), до пре годину дана кад ми је мама умрла (богати, колико је година мама имала?). А сад воли циклама и тиркиз. /Од тога се нас две обе широко осмехујемо, не зна се која више. Има нека тајна веза... између јарких боја и позитивне енергије и не зна се да ли прво захтева друго, или друго одређује прво./
Ето, никад није касно да човек почне да ужива у животу, да осећа радост и да је око себе шири. .
На клупи поред моје мајка храни бебицу домаћом кашом, што ми измами осмех (који поклоних беби, мајка и не виде). Волим кад се мајке труде да своју децу хране здраво (а не кад се ваде, као моја сестра понекад, да имају гомилу обавеза, не стижу да скувају, па купе - оно пас с маслом не би појео, верујте, пробала сам да видим чиме ми се сестрић трује).
Једна баба, рекла бих добро зашла у осму деценију, прође с неким колицима за куповину и скупљајући кестење, баш као и један малецки дечачић. И ја сам се једва уздржавала да не покупим бар оне кестенчиће који су ми на дохват руке; има дана. /Наредног дана сам у другом парку видела тројицу дечака, три брата рођена, све сам сконтала, што су по пуне мајице кестења сакупили, а отац им потом исте немилосрдно просуо, да не вуче кући. Деловали су срећно с тим даровима јесени, јер ми се чини да не добијају често, а нарочито не скупе, поклоне ма од кога./ Како спазих баку, с плавом косом ошишаном на паж, осмехнух се, помисливи како ћу и ја бити баш таква (црвенокоса додуше, али немам намеру да се одрекнем боја које волим)... мислим ако будем... бака (ко може да ме принуди да остарим, има начина да се то избегне). На глави је имала неку розикасту ешарпу и циклама шал око врата, плаву сенку на капцима (добро, тиме не верујем да ћу се красити, ни сад се не шминкам), розе кармин и преплануо тен. У једном трену спазих како разговара са собом (ту предиспозицију већ имам).
Кад устадох и кретох кући, она ми се обрати: а и ви волите циклама боју (баш таква је била и моја трака око главе, минђуше и наруквица... остало зелено, разуме се), лепо вам стоји! Хвала, рекох, и вама (заиста; лепа плавокоса баба с прилично виталним телом и младалачким духом, а таквог и имиџа - бејаше одевена у неке хеланке и дугачак сиви џемпер, у патикама). Да, сложи се бакица, нарочито кад поцрним (очито је жена озбиљно, девојачки, посвећена сунчању; надам се да у соларијуме не иде). И није она одувек била наклоњена тим веселим и топлим бојама. Каже, моја боја је била црна (каква радикална промена), до пре годину дана кад ми је мама умрла (богати, колико је година мама имала?). А сад воли циклама и тиркиз. /Од тога се нас две обе широко осмехујемо, не зна се која више. Има нека тајна веза... између јарких боја и позитивне енергије и не зна се да ли прво захтева друго, или друго одређује прво./
Ето, никад није касно да човек почне да ужива у животу, да осећа радост и да је око себе шири. .
Нема коментара:
Постави коментар