Јесен стижее раанаа

Јуче су за послеподне најавили гадно невреме које треба да стигне из суседних земаља. Сместа ми је опало расположење, ионако не на завидном нивоу. А невреме није дошло. Данас су га такође најавили за послеподне и опет сам се накострешила. Помислих, сад је готово, каснило је, али неће нас обићи. Скоро је поноћ, а још га нема. Изгледа да га ишчекујем као драгог госта, али ја само страхујем да не бане усред ноћи и (док ја спокојно снивам) пљусне ми кишу по полусувом вешу.
Како сам цео дан покушавала да заведем, какав-такав, ред у својим ормарима (јер какво је стање у ормару и соби, такво ми је и у глави - куку и леле), не бих ли коначно узела свој живот у своје руке (за шта најпре треба да га пронађем у гомили којекаквих предмета), повремено сам вирила кроз прозор и дизала главу к небу да видим иде ли. Тек предвече, кад соба доби иоле пристојан изглед, одлучих да све баталим и одем у шетњу, док ми се пружа прилика (да то обавим у јапанкама, а не чизмама). 

Кад год хоћу да протегнем ноге на брзину, ја идем укруг, па тако и сад. Са главног пута скренем на споредни, посут каменчићима, па се преко ливаде домогнем стрининог винограда (шта ћу, кад се ту нацртао)... Е тај виноград ми је у јесен тачка спотицања: пола сата не могу да пређем неколико десетина метара. Укопам се крај чокота, па само зверам (које ли је пуце црно и слатко), откидам и макљам...
Јеесеен стижее раанааа, виноограадии зреелии, немаа коо даа их обииђее, да не бии уувеелиии... Немаа коо даа их обииђее... други него ја (а док је актуелна она песма: копаа цураа винограад, винограад... - нигде ме нема). Што да вене поред живе мене?!