Још док сам седела у парку, засула ме неколицина крупних капи. Немарно се дигох с клупе и кретох низбрдо, све ногу пред ногу. Ситуација ми није деловала озбиљно, а прогнозу нисам претходно чула. Наједном се киша натушти, па осу да пада све брже и брже (а ја гологлава: ни капе ни кишобрана)... И ајд што пада, него и захладнело људски (а ја такорећи "гола голцита").
Кад сам налетела на отворена врата једне зграде, у чијем се предворју већ беше сакрило неколико људи, киша је увелико пљуштала. Сачеках да се примири, па чим се улењи, ја обмотах зелени шал око главе и похитах уз улицу. Те обиђем једну барицу, те обиђем другу, те упаднем у трећу (јер немам где друго да згазим)... Журим док се киша опет не распомами (ћудљива је овог лета вала, није се с њом шалити).
Преда мном симпатичан отац с ћерком (којој је отприлике пет-шест година), обоје имају кишобране, па за кишу ич не хају. У ствари, весели их. Девојчица подмеће кишобран под млаз воде из олука, отац, држећи је за руку, стрпљиво чека да наставе пут и дели радост с њом. Како сам ја очигледно била у журби, а тротоар (на којем су вазда паркирани аутомобили) узан, млади отац, повукавши је устрану, скрете пажњу ћерки: пусти девојчицу да прође!
Хах, осмех ми се сместа разли од једне до друге стране шала (па одока се види да сам мала; да ли од јарких боја, да ли због зеленог ранца, ко ће знати). Хвала (пре свега што сте ме ратосиљали неколико деценија, а потом и што имате обзира према томе да неко некуд жури и не присиљавате га да чека док се ви забављате), прослових, хитајући пред њих.
Мислите да није занемарљива чињеница да господин не носи наочаре? Ма хајде...
Кад сам налетела на отворена врата једне зграде, у чијем се предворју већ беше сакрило неколико људи, киша је увелико пљуштала. Сачеках да се примири, па чим се улењи, ја обмотах зелени шал око главе и похитах уз улицу. Те обиђем једну барицу, те обиђем другу, те упаднем у трећу (јер немам где друго да згазим)... Журим док се киша опет не распомами (ћудљива је овог лета вала, није се с њом шалити).
Преда мном симпатичан отац с ћерком (којој је отприлике пет-шест година), обоје имају кишобране, па за кишу ич не хају. У ствари, весели их. Девојчица подмеће кишобран под млаз воде из олука, отац, држећи је за руку, стрпљиво чека да наставе пут и дели радост с њом. Како сам ја очигледно била у журби, а тротоар (на којем су вазда паркирани аутомобили) узан, млади отац, повукавши је устрану, скрете пажњу ћерки: пусти девојчицу да прође!
Хах, осмех ми се сместа разли од једне до друге стране шала (па одока се види да сам мала; да ли од јарких боја, да ли због зеленог ранца, ко ће знати). Хвала (пре свега што сте ме ратосиљали неколико деценија, а потом и што имате обзира према томе да неко некуд жури и не присиљавате га да чека док се ви забављате), прослових, хитајући пред њих.
Мислите да није занемарљива чињеница да господин не носи наочаре? Ма хајде...
Нема коментара:
Постави коментар