Ja točim vodu na česmi u dvorištu, a sestra mi dovikuje: Dođi na tortu, ako hoćeš! Hoću, kako neću, odgovorih. I mislim se: Kako po ovoj vrućini nemam volje ni potrebe da doručkujem, a za slatkiše sam uvek raspoložena (prokleta bila).
Odem i, pre no što sedoh pod lipu, pitam: A kojim povodom torta?(Mislim, ja je jedem i bez povoda, ali je tako retko ko pravi.) Ma nisam te zvala na tortu, reče sestra, nego na sok. Pa dobro, nasmejah se, šta je tu je, može i sok. I sok je sladak, još od višnje, domaći.
Hm... Jeste da je voda s česme šuštala, ali torta i sok ne zvuče nimalo slično (ako ne računamo ovaj jedan zajednički okrugli samoglasnik). Kako sam ja od soka uspela da čujem tortu, pojma nemam. Biće da što je babi milo, to joj se i snilo.
Нема коментара:
Постави коментар