Jedne noći ona s društvom odšetala do seoske crkve. Nije bilo svetla uopšte, još se čudi. Kako nije bilo, čudim se i ja. Ne znam pop nije kod kuće, valjda zato. Šta, kad nema popa, nema ni svetla (na kraju tunela), zatvorena su čvrsto vrata gospodnja (ode li pop na more, ponese nebeske ključe)?!
Elem, sinoć se zatekosmo u toj istoj porti. Sijalice su radile, doduše. (Valjda se pop vratio domu svome.) Sedimo za stolom, a pred nama puca pogled na groblje. Najednom tamo uočismo svetlost, za koju moj zet smireno reče da je odsjaj.
Ti se nisi plašila kad nije bilo svetla, pitam sestričinu. Pa šta da se plašim, bilo nas je četvoro, kaže ona. A vidi koliko je njih, klimnuh glavom ka groblju. Svi se nasmejaše. Al' ako ćemo pravo i hvatati se u koštac, snage nisu ravnomerne.