Topla furuna

Iako usred leta, od jutra bejaše hladno i padala je kiša. Momak koji mi iđaše u susret govorio je nekom u telefon: Napolju je hladno, pada kiša, hoću da mi založiš tu furunu! (Ne, sigurna sam da to nije bila naredba, iako možda tako zvuči.)
Zamislila sam s druge strane "žice" ženu, koju (nadam se) voli i koja (idealno bi bilo) voli njega. Još u pidžami, izvukla se iz toplog kreveta s osmehom i pohrlila da voljenom biću pripremi utočište. Na vratima ga je posle dočekao i topli zagrljaj. Onda su sedeli na krevetu, on s rukom na njenom ramenu, ona s glavom na njegovom. I ćutali su. Kad imaš ruke koje te grle, možeš i da ćutiš.
Na mene kiša ni hladnoća (poslednjih godina) ne utiču, bar ne negativno. (Lako je meni kad imam TA peć.) Ali pomislih: U životu čoveku je dosta da ima jednu furunu i kraj nje nekog ko će je založiti, tako da se, promrzao i smožden životnim (sitnim koliko i krupnim) mukama, u istinski topli dom vrati.
Da mi je da se za mene neka furuna razbukti...Ili, ako baš mora, da je ja podložim...