Na ivici kreveta (spreman da svakog časa poskoči, ako situacija to bude zahtevala) sedi moj zet. I čim se ukaže šansa za gol, on drekne: Ajdee, AJDEE! (Bokte, pokida se čovek, treba neku nadoknadu od Zvezde da tražimo za pretrpljeni mu bol i pogubljene živce; nek budu gratis glasne žice.)
Iza njega sede i leže (kako ko) moji sestrići. Uglavnom bulje u mobilne telefone. Ali kad zet vikne, viknu i oni (eventualno bace pogled na ekran): Ajdee, AJDEE!
Šta ste mu vi, prateći vokali, upitah prolazeći. (Neko mora i da se pravi pametan. A što mi teško. Ajmoo, AJDEE!
Iza njega sede i leže (kako ko) moji sestrići. Uglavnom bulje u mobilne telefone. Ali kad zet vikne, viknu i oni (eventualno bace pogled na ekran): Ajdee, AJDEE!
Šta ste mu vi, prateći vokali, upitah prolazeći. (Neko mora i da se pravi pametan. A što mi teško. Ajmoo, AJDEE!
Нема коментара:
Постави коментар