Čitanje za lagan san

Kad je moja najstarija sestričina navukla pidžamicu i oprala zubiće, mogla je da uskoči u krevet i posveti se čitanju.
Prvo poglavlje je već ranije bila pročitala. (Više, reče, ne stiže zbog domaćeg. Da, daa. Kad zavoliš da čitaš, rekoh joj, uvek možeš da izdvojiš malo vremena pred spavanje.) Drugo poglavlje sam joj pročitala ja, ne bih li u njoj probudila znatiželju. A onda sam joj knjigu prepustila, rekavši da ću tražiti da mi prepriča kad se vratim (da budem sigurna da je pročitala).
Moje tuširanje kanda je potrajalo jer u sobi zatekoh  sestričinu usnulu, s knjigom na grudima. Mislim da od knjige nema boljeg sedativa (dobro, možda zagrljaj... ne znam, pa neću da govorim o tome). I nema slađeg sna od onog koji te zatekne da čitaš, pa te prekine. Izvukoh lagano knjigu, da je ne probudim, pa i zavirih, baš da vidim dokle je stigla. Jao, pa ona nije mrdnula s mesta, najpre se uspaničih. A onda mi laknu: iščitala je jedno, ono zadato, poglavlje(nce), pa zaspala pred drugim. Premorilo se dete (od šest-sedam strana), pa će sutra spavati do pola dana. Sad i tetka štogod da pročita treba, ne bi li (nezagrljena) spavala ko beba.