Kabl ili smrt

Moje "trt-mrt, život ili smrt" uglavnom je vezano za laptop, odnosno internet. Ima interneta -- ima mira u kući(i u mojoj duši). Nema interneta -- nema spokoja među četiri zida moja (a ni među svim ostalim zidinama). Ja onda ne mogu usnuti, to je kao da mi neko zakuca daske na prozor. I ko kroz taj prozor nije virio, tačnije sasvim se naslonio i preko presamitio, taj ne može da razume. 

Ima već mesec dana kako mi laptop pravi probleme. Tačnije ubuntu, moj operativni sistem, nešto pobrljavio (sigurna sam da je Staša za to najodgovornija). Ali snalazim se nekako. On u klin, ja u ploču, i tako koliko god puta treba, sve dok dok on ne popusti, a ja pobedim.
No juče, sasvim iznenada i ničim izazvan, poče da mi se gasi. Udenut mu kabl, ali on ko da struje ne okuša. Baterija je vaj kada crkla i na nju se odavno ne može računati. Ali zamislite užasa da ostanem u nedoba bez kabla!
Desilo se to kad smo gledali crtni. Crko nam je kabl, prosiktah Ignjatu, koji je iščekivao da ja, kako obično činim, začas sredim stvr. I kako on zna da je za sve neko odgovoran, reče (da sa sebe skine krivicu): MAŠA je crkla (nezgodno je kad dete misli da je svaki glagol prelazan)! Aleksa nam kritično mesto oblepi izolir trakom i neko vreme bejasmo mirni. Ali najednom, iako kabl nismo takli, on nas opet izdade. Neko sam vreme nalazila položaj u kom bi radio. Posle smo terali mak na konac, gasio mi se na svaki minut, a ja ga palila dok sam mogla i dok nisam izgubila živce. Džaba sam kabl previjala i levo i desno, motala oko laptopa, provlačila ispod, vukla niz krevet... drž' na sever, drž' na jug..., drž' tamo, drž' ovamo, veži u Gordijev čvor, ispravi kao špagetu... i ne vredi. Džaba sam i nekoliko puta tastaturu besno ošamarila (kad me spopadne panika, postajem nasilna). Džaba sam psovala. Na kraju moradoh da se prepustim mukama i snu.
Danas sam odmah odjurila do Bokija. I Boki je našao rešenje. Morao bih, reče, kabl da zasečem. Seci, ako treba i vene (mi) seci... samo da proradi. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, odlučio je da žičicu koja štrči zalemi. Sve mu prepustih (on najbolje zna šta i kako treba) i odoh na probu hora (da udarim brigu na veselje; zna se da ko peva na zlo ne misli).
A kad sam se vratila, na ekranu me čekala poruka: Radi sad kao da je nov; samo nemoj da ga savijaš da se ne odlemi. 

Mislim, možda se ipak savilo jer je u jednom trenu prestalo da radi. Ali onda sam ja brzo reagovala. Videla sam kako treba da svetle lampice (nikako crveooo, NIKAKO) i pohitala da kablu nađem položaj koji paše. Još sam brzo primakla jednu dokolenicu, što se na krevetu sušila, i njome kabl podvezala. I sad opet radi kao da je nov (a znam da nije... i da samo drži vodu dok majstori odu, tj. dok ne kupim drugi). Ali ne smem laptop da maknem s mesta, a kamoli da ga držim, kako sam sve ove godine činila, na krilu. Ne mogu da se zavalim u jastuke, moram da klečim na jorganu ili da zauzmem turski sed. Trnu mi noge, nije mi ič zgodno i ugodno. Ali imam net, da ne izvoljevam mnogo.
Blagosloveni bili sestrići, porasli i kompjuterima vešti. Da takvi nisu, crno bi im jutro osvanulo s tetkom manje. Mislite jedna manje-više (ima ih na tone), ali ne nalaze se takve (ludače) na putu (dok ćete ih pred laptopom često naći).