Danas kad se rodi dete, nije mu ukazana dovoljna dobrodošlica ako ti je srce puno. Ako se i otac i čitava uža i šira familija (muškog roda) ne uroljaju kao svinje (pri tom poređenju svakako se misli na nedoličan izgled koji pijanstvo prouzrokuje; nikad nijednu svinju ne videh kako nakreće šljivovicu), to nikakva radost nije. One peradice što pucketaju pitomo ko vatra u smedervcu u zimskim noćima, pet para ne vrede i odavno su bataljene. Dovučeš, brate, tešku artiljeriju, pa udri, udriii, da se do boga čuje (ko da on nije obavešten o novosti).
Da li je neko pucao kad sam se ja rodila, pitam oca. (Tad se nije pucalo, reče ravnodušno on.) I sama odgovaram: jedino od muke (što sam takva kakva sam, naopaka)... eventualno ako je neko prdnuo (šta znam, možda je dan pre bio pasulj za ručak). 

Kakav banalan doček za jedno ovako uzvišeno biće!