Игњат је на мом кревету лешкарио, а Маша се око њега мотала. Ја сам се врзмала око лаптопа, па се десило да сам морала да искуцам коју реч (од неколико реченица) на Скајпу. Потпуно заборавивши на сваку опасност од Машине радозналости и умишљања да је довољно способна за све што јој падне на памет, окренула сам јој леђа.
Накнадно сам се присећала кроз маглу како ми је довикивала да се бата можда укакио. Ја можда нисам ни зуцнула на то, јер су ми мисли биле другде усмерене. А дете није криво што сам тврда на ушима, морало да се сналази како зна и уме.
Кад одвратих поглед од монитора и Скајпа, имала сам шта и да видим. Имала сам, али не бих видела (ништа чудно) да ми Маша сама није поверила: није се укакио, само је "прцнуо" /Нисам успела да сконтам је ли Маша хтела да каже прднуо или трћнуо, тртнуо, ко зна... како је означила узрок једва видљиве жуте мрље на пелени. Е, мој Игњате! Тако човек најчешће у животу пролази: прдне, а сви око њега мисле (па и тврде) да се усрао./
Преда мном је лежао и у очи ме гледао Игњат, у сасвим другом положају од оног у којем је остављен (измештен и окренут за бар деведесет степени; не смем ни да помислим како је до тога дошло - да ли га је сестра вукла за ноге?), с голим ногама истуреним увис (све бебе су као лаке жене - ноге им вазда дигнуте) и откривених гениталија (држаћу се најбезазленијег, научног, израза; не бих да томе придевам којекаква "народска" имена, од којих ми се у најмању руку повраћа, ако ми не дође да пукнем од смеха). Тренерка му је била свучена и бачена на кревет, а памперс одлепљен како би Маша у њ завирила и поставила дијагнозу. Крај њега стоји Маша, озбиљна и важна, због операције коју је управо самостално обавила (а није прошло ни два минута, ма само сам три реченице откуцала... добро, можда четири...).
Мајке (моја и дечија), увидевши да се нешто чудно збило, утрчаше из кухиње (насилно им беше прекинуто кафенисање и напасање мозга отавом), забленуше се у полунаго дете и почеше да ислеђују. Па како ниси видела, пита моја мајка. /То ми је једно од омиљених питања, које ми готово свакодневно поставља, и највећих здравствених проблема (притисак ми од њега скаче као луд): па како ниси видела да су кокошке на тераси обориле саксију с цвећем, па како ниси видела ово, па како ниси видела оно... Ко да сам стоoки Аргус ил' бар да имам очи на леђима./ Па како ниси чула, не може да "ВЕРУЈЕ" моја сестра (то вам је једна од највећих неверница: ни у шта што ја (не) урадим она не може да ВЕРУЈЕ). А чула сам ја како Игњат нешто мумла (тако он кад га неко тумба), али то ми је тек накнадно допрло до мозга.
Мајка и сестра одмах су, по ко зна који пут, закључиле да сам непоуздана и да деца у мом присуству (под мојим тобожњим надзором) нису сигурна. (А сви воле да их пребаце на моју грбачу! Па имам и ја душу... и имам интернет...) Ко на интернету виси, не треба ни да рађа. Ако ипак родим, искључите ми интернет!
Накнадно сам се присећала кроз маглу како ми је довикивала да се бата можда укакио. Ја можда нисам ни зуцнула на то, јер су ми мисли биле другде усмерене. А дете није криво што сам тврда на ушима, морало да се сналази како зна и уме.
Кад одвратих поглед од монитора и Скајпа, имала сам шта и да видим. Имала сам, али не бих видела (ништа чудно) да ми Маша сама није поверила: није се укакио, само је "прцнуо" /Нисам успела да сконтам је ли Маша хтела да каже прднуо или трћнуо, тртнуо, ко зна... како је означила узрок једва видљиве жуте мрље на пелени. Е, мој Игњате! Тако човек најчешће у животу пролази: прдне, а сви око њега мисле (па и тврде) да се усрао./
Преда мном је лежао и у очи ме гледао Игњат, у сасвим другом положају од оног у којем је остављен (измештен и окренут за бар деведесет степени; не смем ни да помислим како је до тога дошло - да ли га је сестра вукла за ноге?), с голим ногама истуреним увис (све бебе су као лаке жене - ноге им вазда дигнуте) и откривених гениталија (држаћу се најбезазленијег, научног, израза; не бих да томе придевам којекаква "народска" имена, од којих ми се у најмању руку повраћа, ако ми не дође да пукнем од смеха). Тренерка му је била свучена и бачена на кревет, а памперс одлепљен како би Маша у њ завирила и поставила дијагнозу. Крај њега стоји Маша, озбиљна и важна, због операције коју је управо самостално обавила (а није прошло ни два минута, ма само сам три реченице откуцала... добро, можда четири...).
Мајке (моја и дечија), увидевши да се нешто чудно збило, утрчаше из кухиње (насилно им беше прекинуто кафенисање и напасање мозга отавом), забленуше се у полунаго дете и почеше да ислеђују. Па како ниси видела, пита моја мајка. /То ми је једно од омиљених питања, које ми готово свакодневно поставља, и највећих здравствених проблема (притисак ми од њега скаче као луд): па како ниси видела да су кокошке на тераси обориле саксију с цвећем, па како ниси видела ово, па како ниси видела оно... Ко да сам стоoки Аргус ил' бар да имам очи на леђима./ Па како ниси чула, не може да "ВЕРУЈЕ" моја сестра (то вам је једна од највећих неверница: ни у шта што ја (не) урадим она не може да ВЕРУЈЕ). А чула сам ја како Игњат нешто мумла (тако он кад га неко тумба), али то ми је тек накнадно допрло до мозга.
Мајка и сестра одмах су, по ко зна који пут, закључиле да сам непоуздана и да деца у мом присуству (под мојим тобожњим надзором) нису сигурна. (А сви воле да их пребаце на моју грбачу! Па имам и ја душу... и имам интернет...) Ко на интернету виси, не треба ни да рађа. Ако ипак родим, искључите ми интернет!
Нема коментара:
Постави коментар