Бејах можда у позним тинејџерским годинама, а врло је могуће да сам их тад била и превалила (само ме нико није обавестио). У школи, ма где у јавности, вазда бејах мирна ко бубица (ма уста имам, а језик ми се везао у чвор), а код куће ме обузимао неконтролисани смех и само сам трчкарала и поскакивала, брбљала ко навијена (па мора негде да буде испусни вентил).
Неретко се дешавало, кад ме обузме неки неодређени занос, да у кући певам на сав глас. Певам, скакућем по кући и обављам узгред све што треба (кувам, перем, чистим...). Тако сам једног дана излетела на терасу, дерући се из петних жила (умереност ми никад није била врлина и увек сам хтела све или ништа, па ил' ћу да певам да се земља тресе или нећу реч прословити): можда сам лудаа (на пола стиха баш отворих улазна врата и искорачих, колико да зграбим лавор, а не престајући да певам) ал' чим те угледам... Управо у том моменту поглед ми нехотице скрете ка друму и угледах... сестриног школског друга (затекао се у погрешно време на правом месту, или тако некако). Није ни покушао да се прави како ништа није чуо, ништа није видео... Гледао ме смешећи се, не скривајући симпатије (и није у мом животу остао једини очаран мојом природношћу и непосредношћу... кад мислим да нико не гледа или кад гледа неко којег сматрам блиским).
Претпостављам да ме је руменило сместа облило, али сам, само на трен оставши ко скамењена (јао, шта ћу сад?), изустила поздрав и одмах, све с лавором, утрчала натраг у кућу. Па добро, нисам баш нормална, сад моји укућани и најближи сродници нису једини који то знају. Шта да се ради, ионако сам била искрена: можда саам лудаа...
Неретко се дешавало, кад ме обузме неки неодређени занос, да у кући певам на сав глас. Певам, скакућем по кући и обављам узгред све што треба (кувам, перем, чистим...). Тако сам једног дана излетела на терасу, дерући се из петних жила (умереност ми никад није била врлина и увек сам хтела све или ништа, па ил' ћу да певам да се земља тресе или нећу реч прословити): можда сам лудаа (на пола стиха баш отворих улазна врата и искорачих, колико да зграбим лавор, а не престајући да певам) ал' чим те угледам... Управо у том моменту поглед ми нехотице скрете ка друму и угледах... сестриног школског друга (затекао се у погрешно време на правом месту, или тако некако). Није ни покушао да се прави како ништа није чуо, ништа није видео... Гледао ме смешећи се, не скривајући симпатије (и није у мом животу остао једини очаран мојом природношћу и непосредношћу... кад мислим да нико не гледа или кад гледа неко којег сматрам блиским).
Претпостављам да ме је руменило сместа облило, али сам, само на трен оставши ко скамењена (јао, шта ћу сад?), изустила поздрав и одмах, све с лавором, утрчала натраг у кућу. Па добро, нисам баш нормална, сад моји укућани и најближи сродници нису једини који то знају. Шта да се ради, ионако сам била искрена: можда саам лудаа...
Много година касније сазнала сам да је тај момак био заљубљен у мене, сазнала сам онда кад већ више (претпостављам) није био (нити ми је био у близини, а није било ни важно). Ја о томе појма нисам имала, а и да јесам, ништа не мења. Мислим, он је наочит (еуфемистички речено) и данас-дани, живи у другом делу света... Но, све је то небитно. Ал' мислим: можда је баш тај мој певачки наступ био пресудан, можда сам му у том трену, против своје воље, памет занела.
И даље редовно певам на сав глас по кући и по дворишту (ливадама и шумама, где год ме такав напад снађе), и то се толико занесем да уопште не марим хоће ли ме ко (сем укућана, који немају избора) чути. Ако се још когод заљуби у мене, не желим да сносим одговорност (затисните уши, морске сирене нису једино опасне по срце - кобне су и оне што кад ходају земљу не додирују).
И даље редовно певам на сав глас по кући и по дворишту (ливадама и шумама, где год ме такав напад снађе), и то се толико занесем да уопште не марим хоће ли ме ко (сем укућана, који немају избора) чути. Ако се још когод заљуби у мене, не желим да сносим одговорност (затисните уши, морске сирене нису једино опасне по срце - кобне су и оне што кад ходају земљу не додирују).
Нема коментара:
Постави коментар