Маша ми се пре неки дан жалила како јој властити мозак задаје проблеме (јао, Машо, па да знаш само какве је невоље мени овај мој у животу приређивао; имати мозак значи увалити се у невољу). Упада јој у реч, данас ми, кивна, рече (не зна човек шта ће с тим мозговима; то се разуларило, не чека више да га пустиш на отаву, но сам како му се ћефне).
Стално јој (гле ђавола) говори две безобразне речи: једна од њих је будала (што, ценим ја, и није толико безобразно, а нужно је ради идентификације већине људи коју срећеш), а друга је п....а... ираз за женски генитални орган - и Вук ју је, колико се сећам, уденуо у свој Ријечник и уопште се није око тога узбуђивао (хм... или баш јесте... како се узме): реч је потребна ради именовања одређеног дела тела, и шта ту има да буде безобразно... ако је шоља шоља, дрво дрво... и вагина је п.... (упс, опростите, лицемери). Хм, па и то срећемо на сваком ћошку, постало је тако обично, не знам што се потреса (нисам ја ни мама, ни васпитачица, ни ма какав пуританац и моралиста)...
Кад се то деси (увек изненада) Маша се лупка руком по глави и љутито заповеда: ћути, ћути, ћути! (А мозак се прави глув, ни пет пара не даје, но тера по своме.) Ево опет ми каже (вазда се тужака): будала и п....! (Е вала је стварно досадан, навалио ко мутав на телефон, ко бубуљичави тинејџер, ко да нема других ствари да о њима мисли!)
Па добро, Машо, кажем, не слушај га, не обраћај пажњу на то што ти говори, ти немој да понављаш. Ти њему говори (гласно, да га надјачаш) лепе речи (узврати ударац, па да видимо... ком опанци, а ком п....обојци): цвеће, дрвеће, облаци, трава (баш смо шетале кроз природу)... Па ја му причам, каже Маша, а он опет говори ружне речи: будало и ... знате већ. Само га ти игнориши, не обраћај пажњу, немој да се узрујаваш, па му више неће бити забавно (мораће да попусти, бар да испадне паметнији).
Лако је њему с Машом, малом и збуњеном; да видимо како ће с тетком на крај да изађе!
Стално јој (гле ђавола) говори две безобразне речи: једна од њих је будала (што, ценим ја, и није толико безобразно, а нужно је ради идентификације већине људи коју срећеш), а друга је п....а... ираз за женски генитални орган - и Вук ју је, колико се сећам, уденуо у свој Ријечник и уопште се није око тога узбуђивао (хм... или баш јесте... како се узме): реч је потребна ради именовања одређеног дела тела, и шта ту има да буде безобразно... ако је шоља шоља, дрво дрво... и вагина је п.... (упс, опростите, лицемери). Хм, па и то срећемо на сваком ћошку, постало је тако обично, не знам што се потреса (нисам ја ни мама, ни васпитачица, ни ма какав пуританац и моралиста)...
Кад се то деси (увек изненада) Маша се лупка руком по глави и љутито заповеда: ћути, ћути, ћути! (А мозак се прави глув, ни пет пара не даје, но тера по своме.) Ево опет ми каже (вазда се тужака): будала и п....! (Е вала је стварно досадан, навалио ко мутав на телефон, ко бубуљичави тинејџер, ко да нема других ствари да о њима мисли!)
Па добро, Машо, кажем, не слушај га, не обраћај пажњу на то што ти говори, ти немој да понављаш. Ти њему говори (гласно, да га надјачаш) лепе речи (узврати ударац, па да видимо... ком опанци, а ком п....обојци): цвеће, дрвеће, облаци, трава (баш смо шетале кроз природу)... Па ја му причам, каже Маша, а он опет говори ружне речи: будало и ... знате већ. Само га ти игнориши, не обраћај пажњу, немој да се узрујаваш, па му више неће бити забавно (мораће да попусти, бар да испадне паметнији).
Лако је њему с Машом, малом и збуњеном; да видимо како ће с тетком на крај да изађе!
Нема коментара:
Постави коментар