У коју год радњу данас уђох, питала сам једно исто: имате ли неку мајицу с миш-рукавима... али зелену, љубичасту, пинк, наранџасту...? Нема па нема. Добро, хвала, довиђења. Све ме продавачице одмере и схвате докле сеже моја опсесија. Само ме једна старија (пре ће бити власница) погледа испод наочара и закључи: аа, ви сте мало авангардни (тешко ће вам се угодити)! И још се чудом чудила: ви сте први који сте нам то тражили, за 69 година постојања (ууу, госпођо, што ви безобразно постојите)!
Нисам баш разумела поенту. Је ли требало да се постидим (што не желим да се облачим као други и како мода диктира, већ у складу са својом природом и потребом)? Да осетим кривицу што тражим нешто чега нема, а главе не осврћем на оно што се у обиљу нуди? Да "пређем" на крем, браон, црно, драп, окер, сиво... зато што се то масовно и производи и носи, те је доступно на сваком ћошку? Је ли требало да погнем главу што сам једна у милион, једна у 69 година?
Не секирам се: ако нема ту за Рајка капа, наћи ће се (макар је сам кројио). Рајко никад није марио за капе којима се диче други ни очајавао што мора да се помучи док своју пронађе.
Нема коментара:
Постави коментар