Већ данима (да не кажем недељама, ако није месецима, а врло је могуће и годинама) ја сам у тоталном хаосу: не знам на коју ћу страну пре. А овај данчић, ма нигде га нема, тек двадесет и четири сатића - па шта ћу с тим? Док трепнем - падне мрак. Мислим, док после целоноћног мучног тумбања по кревету отворим очи... Па онда опет тумарам по ноћи, а кад сутрадан устанем, дан већ одмаглио, и тако укруг.
Дакле, чим устанем, ја се растрчим, да постигнем све што бих хтела. Тако и прекјуче. Посла преко главе (ове шашаве). Покушавам да раскрчим неред у соби, да се лакше могу сагледати, а мобилни зазвони (јао, да ме само неко чује како псујем кад ма шта зазврчи у кући). Док сам се јављала, у исти мах ја се стукнух уназад до ТА пећи, не бих ли на њу дупе стровалила (шта да вам кажем: године су многе, а нејаке ноге). У том маневру с пећи се стрмекну једна чаша, што под мојом задњицом не нађе заклона, а из ње пљусну вода по поду. Ијааоој, ухватих се за главу, не скривајући од саговорника (тј. од сестре) да ми прети нервни слом (чекај, зар ти се то већ давно није десило, питали би моји сродници).
Па ја више не знам шта ћу са собом, од мене вазда више штете него користи. И куд сам већ у хаосу, ја још себи муке увећавам. Чим прекидох разговор (бесна и на сестру што ме звала, и на кичму што тражи ослонца, и на чашу што је пала, на себе што немам очи на леђима, кад ми је памћење непоуздано - јер ту чашу сам баш ја на пећ насадила, ма бесна на цео свет), изађох на терасу да дограбим џогер, па одмакох (ко од шале, ко да ми је Баш-челик ћале - бес изазива последице сличне вишемесечном дизању тегова) пећ од зида, како бих обрисала проклети под. Искрено, тај део (пећи заклоњен) воду не би осетио ни крпу видео бар до Спасовдана (а и тад би га обрадовали други) да не беше проливене несреће.
Тера ме ђаво (тај ме вазда лактом у леђа гура) да воду спустим на пећ. И није то први пут. На грешкама се учи, кажу, али ја, изгледа, слабије, или никако не, памтим, па морам мноого пута да погрешим, пре но што ишта у главу утувим.
Дакле, чим устанем, ја се растрчим, да постигнем све што бих хтела. Тако и прекјуче. Посла преко главе (ове шашаве). Покушавам да раскрчим неред у соби, да се лакше могу сагледати, а мобилни зазвони (јао, да ме само неко чује како псујем кад ма шта зазврчи у кући). Док сам се јављала, у исти мах ја се стукнух уназад до ТА пећи, не бих ли на њу дупе стровалила (шта да вам кажем: године су многе, а нејаке ноге). У том маневру с пећи се стрмекну једна чаша, што под мојом задњицом не нађе заклона, а из ње пљусну вода по поду. Ијааоој, ухватих се за главу, не скривајући од саговорника (тј. од сестре) да ми прети нервни слом (чекај, зар ти се то већ давно није десило, питали би моји сродници).
Па ја више не знам шта ћу са собом, од мене вазда више штете него користи. И куд сам већ у хаосу, ја још себи муке увећавам. Чим прекидох разговор (бесна и на сестру што ме звала, и на кичму што тражи ослонца, и на чашу што је пала, на себе што немам очи на леђима, кад ми је памћење непоуздано - јер ту чашу сам баш ја на пећ насадила, ма бесна на цео свет), изађох на терасу да дограбим џогер, па одмакох (ко од шале, ко да ми је Баш-челик ћале - бес изазива последице сличне вишемесечном дизању тегова) пећ од зида, како бих обрисала проклети под. Искрено, тај део (пећи заклоњен) воду не би осетио ни крпу видео бар до Спасовдана (а и тад би га обрадовали други) да не беше проливене несреће.
Тера ме ђаво (тај ме вазда лактом у леђа гура) да воду спустим на пећ. И није то први пут. На грешкама се учи, кажу, али ја, изгледа, слабије, или никако не, памтим, па морам мноого пута да погрешим, пре но што ишта у главу утувим.
Кад се Игњат родио, па док му мајка још имаде муке с успостављањем лактације (ала сам изучила тематику и стручне термине), моје дупе је такође изазвало невољу. (Јадна ли сам: ем не знам где ми је дупе, а где глава, ем не знам којe ми од њих више невоље причињава.) Сестра наточила (намузла, да будемо прецизни) млека у чашу, а чашу спустила на ивицу кревета (док предахне и одмори руку, па да настави да глуми и краву и млекарицу у исти мах). Ја окренута јој леђима држах бебу, па се опет уназад у седећи положај спустих, не гледајући иза себе на шта (куку, могла сам да се нагрдим), а чаша паде на под (гадура, ко да није могла да се одупре) и из ње се млеко расу на све стране (каква штета, каква штета, ко да видим очај банки хуманог млека и гладних бебица чијим су мајкама млечни извори пресушили, па што не гледаш где седаш, побогу). Јао, крпу, панично реагова сестра, једна од најпедантнијих (тиме и најдосаднијих) особа у породици. То је лепљиво, обрати се мени, ко да сам ја крива што је она поставила ту млечну замку. Она изврнута на кревету (породиље имају тежак, али и повлашћен положај), заповеда, а ја... Бриши под, бриши креветац, бриши кревет (ко да имам сто руку, дошло ми да уједам). Радије бих у руднику замахивала пијуком и све од среће певала хај-хо, ко Снежанини патуљци. А сестра лежи и, по обичају, не режи него лаје: хи-хи-хи, ко да си се посвађала с тим џогером (е, не смарај, ми нисмо ни у каквим односима, та справа ме уопште не занима).
Једном давно кад сам покушала да оперем прозоре, па кад сам их отварала, закачим саксију с цвећем, коју је мајка баш ту била наџогерила, саксија се стропошта, а земља из ње начини брдо насред собе. Најгоре је што сам онда морала да изгубим додатно време купећи ту земљурину. Кад год сам нешто хтела да урадим на брзину, потрајало је (услед силних нежељених последица) летњи дан до подне. Други пут сам оно средство за брисање стакла окренула наопако, па прснула себи у очи. Па јесу л' очи огледала душе? Јесу. Треба ли огледала брисати? Треба. (Ово што ми виси изнад пећи гледа ме прекорно и пита се је ли жртва дискриминације.)
Сва срећа што нисам шумар у планинским пределима - сваке би их године горани пошумљавали! Не дај боже да по шуми станем да посрћем (а како сам нестабилна, неминовно је) и о младице да се прихватам (дрво се на дрво ослања, а човек где стигне): да се јадна, за зелен бор 'хватим... до задње би се жилице сместа спарушио.
Нема коментара:
Постави коментар