У самопослузи данас сретох сестрину школску другарицу. Поздрависмо се дискретно у пролазу мимоишавши се с муком (она увек беше позамашна, али и продавнице данас крцате, немаш куд да узмакнеш) између две уске полице, али се потом нађосмо у реду једна уз другу. Како си, упита ме осмехнуто, па упита и за моју сестру. Шта ради? Гаји бебу. Разменисмо још неколико куртоазних реченица, а време као да се отегло - никако она да стигне на ред (чудо једно колико минут може да буде дуг), па тако ни разговор да се оконча.
А ти, јеси ли се удала? (О проклета и моја мајка и квасац по који ме послала. Штрудла коју је наумила да прави... једног дана, на нос ће ми изаћи.) Ах, земљо, отвори се (пардон, требало би да се обратим бетону - на њему стојим), да пропаднем у те од срамоте (и нађем мира и спаса). Нисам. Нећеш ти, насмеја се она. Сад, можда стварно и мисли тако, али пре мисли да мене нико неће. Ма и баш те брига, шта ће ти. Изгледа да све удате жене осећају непријатност пред неудатима, па и потребу да их теше говорећи како "то и није баш нешто" и како би се радо таквог статуса одрекле. Па не бих рекла да је вама (удатим женама) тако лоше, рекох (опусти се, жено, ниси ме увредила упревши прстом у за мене резервисано место у матичној књизи венчаних, које годинама зврји празно; тиме што си себи мужа приграбила, ништа мени ниси одузела...). У ствари, све је човеку у животу онако како се потруди да му буде и како, мање-више, заслужи. Ја сад не бих, каже она (разумем, дојади то прање чарапа и прљавог веша; да не помињемо пеглање, кување, чишћење...). Е све у своје време. И све има и предности и мане.
По једној народској дефиницији (сто пута сам је од оца чула) брак је каца пуна... није пристојно да кажем чега (телесних излучевина), а на врху мед, који се брзо поједе (остатак живота конзумира се само оно што остане испод)... Истина, нека су и све друге брачне каце на овоме свету једнако пуњене, ја сам убеђена да би моја могла да буде јединствена - да у њој само меда буде.
И многa би бића, знам, хтела да им баш ја будем "пчела" (а ја нисам од оних што с цвета на цвет лете; она сам што стрпљиво чека... да се међ латице Једноме тек уплете).
А ти, јеси ли се удала? (О проклета и моја мајка и квасац по који ме послала. Штрудла коју је наумила да прави... једног дана, на нос ће ми изаћи.) Ах, земљо, отвори се (пардон, требало би да се обратим бетону - на њему стојим), да пропаднем у те од срамоте (и нађем мира и спаса). Нисам. Нећеш ти, насмеја се она. Сад, можда стварно и мисли тако, али пре мисли да мене нико неће. Ма и баш те брига, шта ће ти. Изгледа да све удате жене осећају непријатност пред неудатима, па и потребу да их теше говорећи како "то и није баш нешто" и како би се радо таквог статуса одрекле. Па не бих рекла да је вама (удатим женама) тако лоше, рекох (опусти се, жено, ниси ме увредила упревши прстом у за мене резервисано место у матичној књизи венчаних, које годинама зврји празно; тиме што си себи мужа приграбила, ништа мени ниси одузела...). У ствари, све је човеку у животу онако како се потруди да му буде и како, мање-више, заслужи. Ја сад не бих, каже она (разумем, дојади то прање чарапа и прљавог веша; да не помињемо пеглање, кување, чишћење...). Е све у своје време. И све има и предности и мане.
По једној народској дефиницији (сто пута сам је од оца чула) брак је каца пуна... није пристојно да кажем чега (телесних излучевина), а на врху мед, који се брзо поједе (остатак живота конзумира се само оно што остане испод)... Истина, нека су и све друге брачне каце на овоме свету једнако пуњене, ја сам убеђена да би моја могла да буде јединствена - да у њој само меда буде.
И многa би бића, знам, хтела да им баш ја будем "пчела" (а ја нисам од оних што с цвета на цвет лете; она сам што стрпљиво чека... да се међ латице Једноме тек уплете).
Нема коментара:
Постави коментар