Ко има сестриће, нема (довољно) сна

Помогла сам сестри да примакнемо табуре уз угаону, како бисмо проширили простор за спавање, па смо се моји сестрићи и ја поизвртали. Миа сутра има такмичење из ритмике (на којем ћемо је бодрити), али не да им се (или не дају једни другима) да усне: вазда се тумбају, задиркују и кикоћу или кмече. 
Најпосле се неко од њих сети да им недостају играчке с којима обично спавају. Миа је захтевала свог меду, Матија (Миину) кравицу (коју је присвојио), а Маша, која је код своје куће заборавила пчелицу Зујицу, није имала посебну жељу: може било која играчка (чуди ме, обично не поступа по принципу "дај шта даш" и не пристаје ни на какве компромисе; додуше с другом тетком нема много погађања, има да се зна ко коси, а ко воду носи; моја глава је једина на коју могу некажњено да се пењу).
Сестра се зачас из Миине собе појави с гомилом тих меканих створова у наручју, па ме с врата упита: хоћеш ти једног? Ја бих, рекох с осмехом, али ти немаш (тог којег бих да свијем на груди, тог што би ми шаптао у тами... и који није чупав и длакав...)! 
Свеједно, како је, после деобе, један медвед био претекао, сестричине га, мени доделише (не хајући за то што сам се противила и одбијала - шта ће мени тај медвед, само да ме жуља). Чим ми паде шака, под окриљем мрака (мојим сестричинама промакло је то злостављање), турих га под главу (кад се већ по кревету смуца и од немила до недрага потуца, нек буде од користи). Што је удобан, ма какав дормео! (Ал' ја само свог "меду" сањам, а можда и он мене би хтео.)

Како се ситуација у кревету није смиривала (дрека и цика нису јењавале), сестра, на превару, одведе Матију у спаваћу собу (малу децу није тешко обманути или подмитити). Маша и Миа (пошто прва другој, у одмеравању снаге, учупа добар прамен косе - тај корен је забрињавајуће слаб), почеше да причају бајке, да измишљају ... Тако је у Мииној бајци добра вила рекла принцу да принцезу пољуби (е вала нема ту ни Љ од љубавника кад га у леђа треба ћушкати). А он се (ала је неваспитан, поред тога што је ограничен) обрецнуо: где да је пољубим, у чело, у нос, у образ, било где? /Боже, што неким принчевима треба цртати!/ Не, будало, него у уста, прекори га вила. Док је он извршавао ту наредбу, ја сам се у мраку смејуљила. (Бејах напола заспала, а чекало ме и прање зуба и туширање... Рука ломна, тело измождено, а клеца ми старачко, овај слабачко, овај... ма клеца ми колено, бре. Дође доба да идем... ма какав гроб, пу-пу, да идем у купатило.) 
Онда је Маша инсистирала да се упали светло и лично се постарала да одагна мрак; кад сам га наново угасила, хтела је млеко (хоћеш да умрем, питала је... ако јој млеко не донесем), а кад је испила три пута по трећину шоље, захтевала је да телевизор остане укључен, јер она друкче не може да заспи. Кад сам јој предложила да броји овце или звезде, вадила се да она не зна да броји (ваљда колико звезда има... овце би и Матија, на енглеском, пребројао)...
Мрцварење и надмудривање, убеђивање, мољење... трајало је док у собу није банула вештица, пардон, моја сестра, а Миина мама. Боже, што су жене хистеричне кад им се спава и кад су под притиском, па им прекипи. (Како је у бесу одаламила где не треба, па јој рука оманула, јутрос ми се жалила да ју боли. Е ако, баш волим, и заслужила си, једва дочеках да негодујем због њеног неконтролисаног беса.)
Кад следећи пут зачух њене кораке у ходнику, за сваки случај одмах угасих телевизор и стрпах мобилни (јесте, куцала сам поруку) под јорган, те се начиних да спавам (нећу да се суочавам с негативном енергијом). Миа је већ била решена да заспи и трудила се својски, Маша је ћутала да не изазове теткин гнев. Тако их је сан напокон помиловао. Ја одавно већ бејах напола заспала, а чекало ме и прање зуба и туширање... Рука ломна, тело измождено, а клеца ми старачко, овај слабачко, овај... ма клеца ми колено, бре. Дође доба да идем... ма какав гроб, пу-пу, да идем у купатило.