Не знам шта ми је. Легнем после један (и то ми је јасно због чега), а из сна се пренем можда већ у седам. То се све чешће догађа. Пробудим се (ваљда због нечег што у мени панично вришти), а нисам се наспавала (па ни жива ни мртва), те нисам ни за... шта.
Јутрос сам такође пробуђена присилно (да не кажем насилно), али је "кривац" спољашњи и људски, тачније породични, фактор. Најпре је до мене допрла бучна кратка расправа мојих родитеља (ваљда су се копља ломила око тога ко ће први заглавити у купатило, јер су их обоје сабајле снашле стомачне тегобе). Срећом отац оде на посао, па му жена остаде без саговорника (у њиховом случају тачнији израз би био - сагаламџије; наставе ли тако да "шапућу" срце ће ми се једном откинути од страве, а Аморова га стрела није докрајчила).
И таман сам успела да намолим сан да ми се опет примакне, а моја мајка кроз прозор купатила довикну (проклето село, где је довикивање дозвољен и прихваћен начин комуникације) стрини: хоћеш да меериш притисаак (сабајле, јер ће она после бити одсутна)?
Еее, стрина дође да мери притисак (то задовољство се у њиховим годинама не одбија, и конзумира се редовно уз кафу, слађе но ратлук), а мени због њих две притисак скочи, срце се стресе и избуљише се очи. Да су тај апарат принеле и до мог кревета - прсла би му скала.
Нема коментара:
Постави коментар