Малопре ми мајка отвори врата и својим гласом немилосрдно разори таму у мојој соби и мојему уму. Шта радиш ти, рече, стојећи у светлећем оквиру одшкринутих врата, пола два је. Спавам, зар то није очигледно (а немам обичај да у сну гледам на сат). 

То се одавно није десило, да преспавам пола дана. Можда зато што ми овог јутра нису раном зором убацили децу у кревет, а уморна сам од живоотааа (мора некад и да се прописно дремне, колико снага да се поврати, док ми судија у рингу не одброји превише).