Крсне славе на селу, а можда и у граду (будући да су и грађани дошли из села, покушавајући из њега да побегну, али џаба, кад село из њих неће), у данима који им претходе узрокују велик физички замор, а неретко и озбиљне телесне повреде. То се све жене узврте ко да ће за славском трпезом седети (а више по кући цуњати и загледати, прстом по намештају повлачити) све сами чланови неке велике санитарне инспекције.
Митровдан се примакао, па моја мајка решила да генерално (али корак по корак, ма како клецав) кућу сређује (у, још је и добро; некад је пакет мера укључивао и кречење бар кухиње и ходника; старење и слабљење домаћице негативно утичу на степен хигијене, али зато благодатно на моје живце). Већ данима се бактала по двема собама, од споредног значаја за славу. И данас јој се прохтело да брише плочице у купатилу. Зато је довукла мердевине. Е, дај то, рекох, ја ћу ти обрисати. /Мислим, није да сам за тим жарко жудела и нисам том послу ни вична, али шта ћу... Само фали да се покрши, па да не могу ни да је сакупим, а камоли саставим. Или, не дај боже, да заглави у болницу, па ја да кувам, перем, пеглам.../
Шта ћу, одем до купатила, осмотрим мало уоколо, да видим одакле и како да почнем. Она већ припремила средства. Гледам и покушавам да сконтам како то да обавим: вангла с водом, зелена крпа у њој... Ево, на крпу сипаш ово и бришеш, рече мајка и даде ми неки арф. И тако арф и ја кренемо удруженим снагама да бришемо и бришемо. Међу пауцима зачас наста паника и сви се устрчаше куд који, не би ли живу главу на раменима изнели, а оставише куће и кућишта (од читавог насеља за трен не остаде ништа, ни камен на камену, мислим мрежа на мрежи: то све живо, и мало и велико, преко плочица, преко фугни у неизвесну будућност бежи).
Богами, брзо се уходах. Али врло брзо и огребах надланицу леве руке. Већ тад сам помислила: кад год сам се неког сличног посла латила (дакле сваке десете године), било је више штете него користи... Што се не попнеш на мердевине, навалила мајка. Али ја нећу (да ми се памет соли,
па чак и да је укусније), тврдоглава. Шта ће ми: станем на каду, станем на ве-це шољу, мало се ослоним на машину... и дохватим сву прашину. Него ми се нека иза бојлера баш била завукла, не можеш је досегнути (а видим да се жути ко смиље). Ставим крпу на штап од метле, па почнем да џарам, с једне стране, па ајд и са друге, де мало боље, још мало је остало, само мало да се протегнем... Проклета ми нога у зло доба омакну с каде ван ње (то сад реконструишем догађај), па сурвавајући се дограбим, инстинктивно, црево од бојлера и то ваљда ублажи пад, те се скоматам (окренувши се за сто осамдесет степени), али практично седнем у каду. И истог трена почнем да се церекам. (Ма ни огулила се нисам.)
Мајка, на онај тресак, излети из кухиње да види шта се збило. И види ме како у кади седим, ко да правим предах и чекам чај, а ноге ми преко ње пребачене висе и једна папуча спала ван каде (а друга, утврдих кад се из каде дигох, у њој). Длака с главе ми није фалила, ни ушинула се ни ишта уганула. Тек вечерас при купању открих малену модрицу изнад чланка десне ноге. /То што ме мало болуцкају лопатице, а вала и грудни мишићи (на које је поменути рад свакако оставио позитиван ефекат), има други узрок: гурај ону крпу лево, гурај десно... а руке ненавикле на физичке послове и напорне учестале покрете, изузев колико да прсти ударају по тастатури./ Ја се смејем, али с врха црева вода капље (канда сам га мало истегла).
Мајка после прича сестрама: мислила сам да омањим посао за славу (зато ме ангажовала, посао ми наметнула и живот угрозила). Биће да си хтела да омањиш број људи за асталом (и упола смањиш потребу за тортама), рекох. Али ко да сам коприва: гром око мене врда. Ето, а да сам ја била на твом месту, рекла после мајка, ти би рекла (јашта да бих) да сам трапава. Једна је сестра питала "што сте је пустили" (да се упушта у оно што не уме и не воли), ко за дете којем допусте да чачка око струје.
После сам брисала врхове регала и озледила десну шаку -- шикнула њоме и крпом преко неког ексера (за који качим новогодишње декорације).
Па ја нисам рођена да будем чистачица, закењках мајци, кад се појави након мог јаука, да види шта је сад. Ја ништа теже од лаптопа не дижем (лаптоп је у изреци заменио негдашњу кашику). Терају ме да се бавим кућном хигијеном и замало да ме отерају на онај свет. А замислите да сам звекнула главом, расцопала је... да сам покршила кичму... или да сам од задобијених рана преминула? Није да сам баш размишљала какву бих смрт волела, али да умрем из тако прозаичног разлога... и да се о томе још у новинама чита? Па срамота.
Шта ћу, одем до купатила, осмотрим мало уоколо, да видим одакле и како да почнем. Она већ припремила средства. Гледам и покушавам да сконтам како то да обавим: вангла с водом, зелена крпа у њој... Ево, на крпу сипаш ово и бришеш, рече мајка и даде ми неки арф. И тако арф и ја кренемо удруженим снагама да бришемо и бришемо. Међу пауцима зачас наста паника и сви се устрчаше куд који, не би ли живу главу на раменима изнели, а оставише куће и кућишта (од читавог насеља за трен не остаде ништа, ни камен на камену, мислим мрежа на мрежи: то све живо, и мало и велико, преко плочица, преко фугни у неизвесну будућност бежи).
Богами, брзо се уходах. Али врло брзо и огребах надланицу леве руке. Већ тад сам помислила: кад год сам се неког сличног посла латила (дакле сваке десете године), било је више штете него користи... Што се не попнеш на мердевине, навалила мајка. Али ја нећу (да ми се памет соли,
па чак и да је укусније), тврдоглава. Шта ће ми: станем на каду, станем на ве-це шољу, мало се ослоним на машину... и дохватим сву прашину. Него ми се нека иза бојлера баш била завукла, не можеш је досегнути (а видим да се жути ко смиље). Ставим крпу на штап од метле, па почнем да џарам, с једне стране, па ајд и са друге, де мало боље, још мало је остало, само мало да се протегнем... Проклета ми нога у зло доба омакну с каде ван ње (то сад реконструишем догађај), па сурвавајући се дограбим, инстинктивно, црево од бојлера и то ваљда ублажи пад, те се скоматам (окренувши се за сто осамдесет степени), али практично седнем у каду. И истог трена почнем да се церекам. (Ма ни огулила се нисам.)
Мајка, на онај тресак, излети из кухиње да види шта се збило. И види ме како у кади седим, ко да правим предах и чекам чај, а ноге ми преко ње пребачене висе и једна папуча спала ван каде (а друга, утврдих кад се из каде дигох, у њој). Длака с главе ми није фалила, ни ушинула се ни ишта уганула. Тек вечерас при купању открих малену модрицу изнад чланка десне ноге. /То што ме мало болуцкају лопатице, а вала и грудни мишићи (на које је поменути рад свакако оставио позитиван ефекат), има други узрок: гурај ону крпу лево, гурај десно... а руке ненавикле на физичке послове и напорне учестале покрете, изузев колико да прсти ударају по тастатури./ Ја се смејем, али с врха црева вода капље (канда сам га мало истегла).
Мајка после прича сестрама: мислила сам да омањим посао за славу (зато ме ангажовала, посао ми наметнула и живот угрозила). Биће да си хтела да омањиш број људи за асталом (и упола смањиш потребу за тортама), рекох. Али ко да сам коприва: гром око мене врда. Ето, а да сам ја била на твом месту, рекла после мајка, ти би рекла (јашта да бих) да сам трапава. Једна је сестра питала "што сте је пустили" (да се упушта у оно што не уме и не воли), ко за дете којем допусте да чачка око струје.
После сам брисала врхове регала и озледила десну шаку -- шикнула њоме и крпом преко неког ексера (за који качим новогодишње декорације).
Па ја нисам рођена да будем чистачица, закењках мајци, кад се појави након мог јаука, да види шта је сад. Ја ништа теже од лаптопа не дижем (лаптоп је у изреци заменио негдашњу кашику). Терају ме да се бавим кућном хигијеном и замало да ме отерају на онај свет. А замислите да сам звекнула главом, расцопала је... да сам покршила кичму... или да сам од задобијених рана преминула? Није да сам баш размишљала какву бих смрт волела, али да умрем из тако прозаичног разлога... и да се о томе још у новинама чита? Па срамота.
Нема коментара:
Постави коментар