Izvadi mi iz prsta cepanicu, reče moj otac. Evo je ovde, vidi se, možeš i noktom. Ali ja je niti vidim niti sam je napipala. Ma beži, brecnu se on, ti si ćorava ko i ja (pa znaš šta, ja naočare koristim samo ponekad kad čitam; ne dešava mi se da po čitav dan vadim trnje iz prstiju). A ček da vidim je li taj prst, napokon se pokoleba. I posle ja ćorava.
I stavila sam naočare, baš da vidim je li kako kaže. A nije, ništa iz prsta ne viri, jedva i s naočarima spazih. Možda se sad zalomilo, ostade otac pri svojoj tvrdnji, videlo se. E, sad se ne vidi, ja mogu samo iglom da ti "kopam" (haha, dobra mi metoda zastrašivanja i način da se kurtališem pacijenata), ako hoćeš. Neće (neka još koji dan odstoji, dokle malo ne zagnoji). Pa tako sam i mislila (junačina).
Нема коментара:
Постави коментар