Биће, надам се

Породица једне дивне младе жене спрема се да прослави Светог Луку. Правиш ли сама колачиће, питам је. Прави са свекрвом, она каже. 

Ех, како је то лепо (не треба ми много да почнем да сањам). И ја бих правила (рецимо... за Светог Василија; а и за друге прилике: хурмашице, пироге, баклаве...) са свекрвом... али је немам (да преиначимо једну народну изреку: говорим о купусу, а чезнем за месом). Не пропуштам ниједну прилику да се (често без мере, чак окрутно) нашалим на свој (уседелички) рачун.
Млада жена ме подсети на мој приоритет и приви вербални мелем на моје самотно и ојађено срце: биће (кад дође време, и ја се надам... шта ме кошта) и тога (свекрве, дакле оног којег је родила... мени за љубав, надам се).
Биће, нада последња умире (а како зна да буде дуговечна, можда ме и надживи).