Opet smo nas dve bile u biblioteci. I dok sam na računaru tražila neka dela, ona uoči jedan popunjen listić.
Naručio čovek Fausta (i napomenuo: s predgovorom, da mu slučajno ne uvale neki falični primerak, iz kojeg je neki neznani debil istrgao koju stranu, možda baš predgovor). I potpisao se: prof. Veljić (tačka mu je, doduše, bila ispred v, a ne iza f -- s pravopisom, očito, ne stoji najbolje).
Vaau, profesor Veljić (polaže pravo na izuzetno poštovanje, ko da se preziva Jerotić)! Kanda je očekivao da se, shvativši s kako uvaženom osobom imaju posla, svi bibliotekari namah polome, oblećući oko polica i pentrajući se po merdevinama, ne bi li ga što brže i kvalitetnije uslužili, ne bi li našli Fausta najboljeg od svih, s divnim koricama, devičanski (netaknuti) primerak... Nije to bilo ko (pekar, lekar, apotekar...) i zaslužuje samo najbolje. Svi drugi su obične golje, niko i ništa, sitna boranija... Profesor Veljić je... PROFESOR, eej!
I meni je srce zaigralo. Profesor Veljić je bio ovde! (Čast mi je, izgleda da smo koristili isti komp.) A niko pred njim crveni tepih nije prostro. I nigde trubača da zasviraju, nigde cveća, nikakvih počasti. Eee, narode moj, zar tako poštuješ najbolje?
Profesor Veljić, uvređen, možda je onda odlučio da tiho, neprimećeno (baš kako je i ušao), napusti biblioteku, i to bez Fausta. Ići će na neko drugo mesto, gde će znati da se s njim ophode onako kako to njegova titula zaslužuje i zahteva. (Naći će neke stare sveske, možda i iz studentskih dana, prevrnuće neke stare beleške, snaći će se... Na času ga ionako niko ne sluša.)
Pre nekih desetak godina dočula sam da se u jednoj srednjoj školi mlada profesorka pri upoznavanju obavezno predstavlja kao: Jelena (ili Milena, ili Vesna, Jasna... nebitno) Perić (Milić, Spasojević... nekako), diplomirani sociolog. Ljudi obično izgovore svoje ime, češće nadimak, koji sagovornik gotovo nikad ne zapamti. E, ovu su sigurno pamtili iz momenta. Pretpostavljam da su jedva čekali da im okrene leđa, pa da prsnu u gromoglasan smeh. Pa zamislite da se rukujete s čovekom i on vam pola sata saopštava osnovne biografske podatke: Pera Perić, vodoinstalater, treći stepen stručne spreme, Laza Lazić, diplomirani inženjer biohemije i farmacije ili diplomirani inženjer prehrambene tehnologije. E, junače, vreme je novac, nećemo se predstavljati letnji dan do podne.
Ne razumem te ljude. Pa koji si ti kurac, što je jedan moj rođak (kad ga uhvati piće) imao običaj da kaže. Smrdljiva vreća govana (izvinjavam se svima, naročito nosevima, koji teško podnose ovakve neprijatne istine), rekao bi drugi čovek, naročiti samouki filozof što godinama zauzima istaknuto mesto u mojoj usmenoj literaturi (i ne samo tu). Jesi li rođen kao čovek, nije ti dato da tu sudbu izbegneš i definiciju preinačiš u mirisno cveće. I šta se onda koprcaš u nameri da se predstaviš višim i eteričnijim nego što si (debelim crevom za tlo vezan ko za majku vrpcom pupčanom)? Što je čovjek, ko slabo živinče... Mali si, sitan, i nebitan (u OVOLIKOM kosmosu).
Treba li sad svako da ispisuje svoja zvanja i počasne titule, upita se moja drugarica. Ja treba da napišem (ne propusti priliku da se okiti samoironijom): ta i ta, nezaposlena. I poče da niže: mesar Tešić, manikirka... recimo Maja... Onda, da i ja dodam (kojeg uvaženog člana biblioteke): Pera pekar, Mile mlekar, Radisav kasapin (čekaj, pa to je isto što i mesar? nema veze, zvuči mnogo opakije, kao da ovaj kolje, a onaj samo tranžira), tetkica Mica, školska spremačica, večiti student Vasa, Cajka, pevaljka skromnoga glasa i zanosnog stasa (zbog prvog joj niko ne zamera, što je problem isključiti ton), Kosovka devojka (iako u blizini nema nijednog ginekolga koji bi to potvrdio), Majka devet Jugovića (prilaže, nek se nađu, krštenice kompletnog poroda), Minja daktilografkinja, Verka vešerka, Mirka kasirka, Janko kujundžija, Strale bunardžija (pokojni doduše), zidari Raka i Dragutin (upokojeni takođe, zajedno pivo međ ciglama pili, pa i pred knjigom jedan drugom da drže strah), Žika staklorezac, Mitar rabadžija (ustavio konje na Kalemegdanu, zamolio poznanika da ih pripazi, dok on samo časkom skokne), Ilija kolar, pinter Obren... I tako redom: otorinolaringolog, pesnik, šumar, brica, gumar... Ljudi većine ovih stručnih profila verovatno su po prvi put, i ne svojom voljnom, kročili, ili pre nagrnuli, u biblioteku (sem tetkice -- ona je, bar ponekad, morala da počisti), zahvaljujući mom tekstu; nadam se da mi neće zameriti zbog prisilnog uvođenja u ovu kulturnu ustanovu. (Jednog od pomenutih lično sam, radi vlastitih interesa, učlanila. Što među nabrojanom družinom gotovo da i nema visokoobrazovanih kadrova nije nikakva diskriminacija; želela sam, da, bar fiktivno, oni niži (ne)intelektualni slojevi dobiju prednost i priliku da se nađu tamo gde ih inače nema (kad da stignu, moj brajko, od čitanja se ne živi... sem ako si, recimo, spiker), a naročito mi je zadovoljstvo bilo da iz kandži zaborava, bar na tren, otmem neke zanatlije koje su gotovo izgubile bitku s modernim dobom.)
Tačno sam ga zamislila (profesora Veljića, on je naš junak), kaže posle moja drugarica. Ima oko šezdeset godina, radi u nekoj srednjoj školi (sed je i nosi naočare, da dodam; štrkljast je, usukan, povijenih leđa, dugačkog nosa na čiji vrh spusti naočare da preko njih učenike, kad ustreba, pogledom prostreli). Verovatno treba da predaje Fausta, pa traži neki predgovor, da se podseti...
A možda je samo oduvek želeo da bude profesor, a nikad to nije postao, primeti jedan momak (da ne kažem čitav čovek). A daa, to nam nije palo na pamet, a vrlo je moguće. Hteo je da bude kapetan lađe... ali su mu dali pogrešan predgovor (ako ne beše i istrgnut). A kud ćeš bez kursa i GPS-a, bez kompasa i bez mape (ko da golim guzom zađeš međ pijane ljude), moj (možda nesuđeni) profesore...
Naručio čovek Fausta (i napomenuo: s predgovorom, da mu slučajno ne uvale neki falični primerak, iz kojeg je neki neznani debil istrgao koju stranu, možda baš predgovor). I potpisao se: prof. Veljić (tačka mu je, doduše, bila ispred v, a ne iza f -- s pravopisom, očito, ne stoji najbolje).
Vaau, profesor Veljić (polaže pravo na izuzetno poštovanje, ko da se preziva Jerotić)! Kanda je očekivao da se, shvativši s kako uvaženom osobom imaju posla, svi bibliotekari namah polome, oblećući oko polica i pentrajući se po merdevinama, ne bi li ga što brže i kvalitetnije uslužili, ne bi li našli Fausta najboljeg od svih, s divnim koricama, devičanski (netaknuti) primerak... Nije to bilo ko (pekar, lekar, apotekar...) i zaslužuje samo najbolje. Svi drugi su obične golje, niko i ništa, sitna boranija... Profesor Veljić je... PROFESOR, eej!
I meni je srce zaigralo. Profesor Veljić je bio ovde! (Čast mi je, izgleda da smo koristili isti komp.) A niko pred njim crveni tepih nije prostro. I nigde trubača da zasviraju, nigde cveća, nikakvih počasti. Eee, narode moj, zar tako poštuješ najbolje?
Profesor Veljić, uvređen, možda je onda odlučio da tiho, neprimećeno (baš kako je i ušao), napusti biblioteku, i to bez Fausta. Ići će na neko drugo mesto, gde će znati da se s njim ophode onako kako to njegova titula zaslužuje i zahteva. (Naći će neke stare sveske, možda i iz studentskih dana, prevrnuće neke stare beleške, snaći će se... Na času ga ionako niko ne sluša.)
Pre nekih desetak godina dočula sam da se u jednoj srednjoj školi mlada profesorka pri upoznavanju obavezno predstavlja kao: Jelena (ili Milena, ili Vesna, Jasna... nebitno) Perić (Milić, Spasojević... nekako), diplomirani sociolog. Ljudi obično izgovore svoje ime, češće nadimak, koji sagovornik gotovo nikad ne zapamti. E, ovu su sigurno pamtili iz momenta. Pretpostavljam da su jedva čekali da im okrene leđa, pa da prsnu u gromoglasan smeh. Pa zamislite da se rukujete s čovekom i on vam pola sata saopštava osnovne biografske podatke: Pera Perić, vodoinstalater, treći stepen stručne spreme, Laza Lazić, diplomirani inženjer biohemije i farmacije ili diplomirani inženjer prehrambene tehnologije. E, junače, vreme je novac, nećemo se predstavljati letnji dan do podne.
Ne razumem te ljude. Pa koji si ti kurac, što je jedan moj rođak (kad ga uhvati piće) imao običaj da kaže. Smrdljiva vreća govana (izvinjavam se svima, naročito nosevima, koji teško podnose ovakve neprijatne istine), rekao bi drugi čovek, naročiti samouki filozof što godinama zauzima istaknuto mesto u mojoj usmenoj literaturi (i ne samo tu). Jesi li rođen kao čovek, nije ti dato da tu sudbu izbegneš i definiciju preinačiš u mirisno cveće. I šta se onda koprcaš u nameri da se predstaviš višim i eteričnijim nego što si (debelim crevom za tlo vezan ko za majku vrpcom pupčanom)? Što je čovjek, ko slabo živinče... Mali si, sitan, i nebitan (u OVOLIKOM kosmosu).
Treba li sad svako da ispisuje svoja zvanja i počasne titule, upita se moja drugarica. Ja treba da napišem (ne propusti priliku da se okiti samoironijom): ta i ta, nezaposlena. I poče da niže: mesar Tešić, manikirka... recimo Maja... Onda, da i ja dodam (kojeg uvaženog člana biblioteke): Pera pekar, Mile mlekar, Radisav kasapin (čekaj, pa to je isto što i mesar? nema veze, zvuči mnogo opakije, kao da ovaj kolje, a onaj samo tranžira), tetkica Mica, školska spremačica, večiti student Vasa, Cajka, pevaljka skromnoga glasa i zanosnog stasa (zbog prvog joj niko ne zamera, što je problem isključiti ton), Kosovka devojka (iako u blizini nema nijednog ginekolga koji bi to potvrdio), Majka devet Jugovića (prilaže, nek se nađu, krštenice kompletnog poroda), Minja daktilografkinja, Verka vešerka, Mirka kasirka, Janko kujundžija, Strale bunardžija (pokojni doduše), zidari Raka i Dragutin (upokojeni takođe, zajedno pivo međ ciglama pili, pa i pred knjigom jedan drugom da drže strah), Žika staklorezac, Mitar rabadžija (ustavio konje na Kalemegdanu, zamolio poznanika da ih pripazi, dok on samo časkom skokne), Ilija kolar, pinter Obren... I tako redom: otorinolaringolog, pesnik, šumar, brica, gumar... Ljudi većine ovih stručnih profila verovatno su po prvi put, i ne svojom voljnom, kročili, ili pre nagrnuli, u biblioteku (sem tetkice -- ona je, bar ponekad, morala da počisti), zahvaljujući mom tekstu; nadam se da mi neće zameriti zbog prisilnog uvođenja u ovu kulturnu ustanovu. (Jednog od pomenutih lično sam, radi vlastitih interesa, učlanila. Što među nabrojanom družinom gotovo da i nema visokoobrazovanih kadrova nije nikakva diskriminacija; želela sam, da, bar fiktivno, oni niži (ne)intelektualni slojevi dobiju prednost i priliku da se nađu tamo gde ih inače nema (kad da stignu, moj brajko, od čitanja se ne živi... sem ako si, recimo, spiker), a naročito mi je zadovoljstvo bilo da iz kandži zaborava, bar na tren, otmem neke zanatlije koje su gotovo izgubile bitku s modernim dobom.)
Tačno sam ga zamislila (profesora Veljića, on je naš junak), kaže posle moja drugarica. Ima oko šezdeset godina, radi u nekoj srednjoj školi (sed je i nosi naočare, da dodam; štrkljast je, usukan, povijenih leđa, dugačkog nosa na čiji vrh spusti naočare da preko njih učenike, kad ustreba, pogledom prostreli). Verovatno treba da predaje Fausta, pa traži neki predgovor, da se podseti...
A možda je samo oduvek želeo da bude profesor, a nikad to nije postao, primeti jedan momak (da ne kažem čitav čovek). A daa, to nam nije palo na pamet, a vrlo je moguće. Hteo je da bude kapetan lađe... ali su mu dali pogrešan predgovor (ako ne beše i istrgnut). A kud ćeš bez kursa i GPS-a, bez kompasa i bez mape (ko da golim guzom zađeš međ pijane ljude), moj (možda nesuđeni) profesore...
Нема коментара:
Постави коментар