На часу народне традиције требало је да четвртаци напишу понеки стих о фијакеристи и кочијашу. Једна девојчица је за песму добила петицу. А учитељица је и друге мотивисала: хајде, хоћу да упишем још неку петицу!
И моја се сестричина онда наканила (неће деца да се претерано залажу ако нема конкретне награде). Тако је настао дистих о будућем фијакеристи, који је при избору занимања надасве ценио удобност (тј. мекоћу радног места илити радне подлоге, са које ће ретко дизати задњицу).
Од малих ногу фијакериста је реко: ја то могу јер седиште је меко. Меко, бато, па да вози и на крај света; коњи каскају, он седи -- шта му смета.
И моја се сестричина онда наканила (неће деца да се претерано залажу ако нема конкретне награде). Тако је настао дистих о будућем фијакеристи, који је при избору занимања надасве ценио удобност (тј. мекоћу радног места илити радне подлоге, са које ће ретко дизати задњицу).
Од малих ногу фијакериста је реко: ја то могу јер седиште је меко. Меко, бато, па да вози и на крај света; коњи каскају, он седи -- шта му смета.
Нема коментара:
Постави коментар