Ignjat sutra opet ide na Marakanu. Prstima je odbrojavao koliko još puta spava. Večeras se zadovoljno smeškao što ostade samo mali prst.
E, da povedeš i mene, i ja navijam za Zvezdu, počeh da mu se šlihtam, samo da vidim hoće li pristati (nemam ja kad na utakmicu, imam druge planove). Šta treba da radim, da obučem neku crvenu majicu, a? Imam.
Moras da navijas, reče mi on, krajnje ozbiljan, poluuveren da će me to odvratiti. Pa naučiću, aman. Kako se to radi, treba li da dignem ruku uvis? Ne, kaže (stidljivi kao Ignjat ne navijaju ručno), moras da pevas. E, OK, nije problem. Vežbaću noćas (sutra će me možda preslišati).
Zvezdaa mii jee svee (kad bi se zezali; ne spadam u fanatike); Zvezdo, voolim tee (navijanje za Zvezdu je porodična tradicija, ali ne poklanjam, a naročito ne izjavljujem, ljubav ja tek tako)... Zveezdaa, Zveezdaa, pevaa Marakana... 
Dok tetka temeljno vežba, osvanuće zora rana.