Ja kažem da dete može da vozi rolere putem između njiva, pre nekoliko meseci asfaltiranim (da bar neku vajdu od toga imamo, kad je narušio prirodnu lepotu). A ona poče da gunđa kako bi mogla kod kuće da vozi, dok ona kuva ručak. Ali nema asfaltiranog puta, u 21. veku (to je već druga priča)...
Većina ljudi postupa tako: slepo se držeći jedne situacije i ignorišući druge, propušta priliku da uživa u aktivnostima koje voli. Život je suviše kratak da sedneš i čekaš idealne uslove. Kad čovek nešto hoće da uradi, traži načina; kad neće -- nalazi razloge.
Nemaš asfalt pred kućom, ali imaš rolere, pa se snađi (i zgodnu stazu za vožnu nađi). Imaš samo dve mogućnosti: da sediš i kukaš (dok na rolere pada prašina) što nema tog željenog puta, ili da voziš putem koji ti je dostupan.
Ako neće put Muhamedu, onda će Muhamed (na rolerima) putu.