Ne pridajem značaj Osmom martu. Nikom ga ne čestitam i (naravno) ne želim da ga ko čestita meni. To svi oko mene znaju. Zato moji srodnici uporno pokušavaju da me nerviraju i među sve druge žene svrstaju. 

Uprkos mom opiranju, uručeno mi je nekoliko čestitki.(Osmomartovske čestitke iritiraju me gotovo koliko i cirkularne poruke za Badnji dan i Božić.)
1. Druga moja sestričina poslala mi nekoliko prigodnih stikera (gde ih samo nađe): Srećan dan žena (ovo je, sigurna sam, poslala s najvećim zadovoljstvom jer zna kolko ja negiram pripadnost tom skupu), Ženska banda i Žene su budućnost. Posle se, takođe u pisanoj formi, i crekala.
2. Bratić mi je, onako uzgred, takođe na Viberu, otkucao: Srećan praznik.Uz to je stavio neki đavolasti smajlić.
3. Sestra od ujaka čestitala mi je na Fejsu.

4. Sestra od strica čestitala mi je neposredno.

5. Najstarija sestričina čestitala mi je, samo da me najedi, telefonom. Htela je, kaže,  da čestita babi, a mene đavo naveo da se javim.

6. Samo jedna poruka je delimično prihvaćena. Čestitka je više implicitna. Ipak, nisam mogla da je ne odbijem. Ali sam poljupce zadržala (za to je svaki povod dobar, ne pravim pitanje).

Ne smatram ovaj dan svojim praznikom. (Iako biste se zakleli da sam žena, ja sam devojčica u godinama.) I ne nalazim u njemu ikakav smisao. Mirišući karanfil nijedna žena neće ostvariti ma kakva prava (nijedna neće obezbediti poštovanje, veću platu), nijedna se neće ratosiljati mobinga i seksualnog malretiranja.

Osmi mart se može nazvati Danom cvećara: jedino oni trljaju ruke.