Ljudi su nekada davno u potrazi za hranom prelazili po deset-petnaest kilometara (ako sam dobro zapamtila pročitano i ako im je neko precizno izmerio kilometražu). I eto vitkosti i zdravlja!
Mi danas napravimo tri koraka do frižidera (pa može i više, ali kad glad goni -- stižeš u tri skoka) i eto problema: niko ne mora da lovi zeca, niko ne mora za njim da trči, niko ne mora kilometrima da hoda. Sve debelo, otromboljeno, bezvoljno, tromo...

Desi se da frižider bude prazan. (Doduše, nekima se češće DESI da bude pun.) I onda treba preći koji metar do prodavnice. To je najveći napor koji savremen čovek ulaže da bi jeo. A da bude vitak on bi hteo! 
I stalno s gojaznošću muku muči: i da hoće, ne bi mogao u žbunu loveći da čuči.