Ova Staša postala je kao Maša u njenim godinama: previše zainteresovana za moje poprsje. Kad god je uzmem u naručje, kad god mi se približi, ne propušta priliku da me, ako ne i dotakne, makar samo upita: Ca ti je to? (Šta mi je? Blago neizmerno!)

Nevaljalica mala! Juče mi je (po nagovoru majke) nasred Avale, gde ljudi beše kao mrava, doviknula: Ti imac male cicee! (Sreća da ključne suglasnike još ne izgovara kako treba, pa je nisu razumeli.)

KO male? JA male? Ma samo što neću da se prsim i hvalim. Ne želim da privlačim pažnju. Uostalom, nije sve u veličini (bar se meni čini). I kvalitet nije garantovan kvantitetom; naprotiv (o)pada kad je veće. Kao kad u Fotošopu uvećavaš sliku: dobjaš na veličini, a gubiš na kvalitetu.

I što sve mora da bude VELIKO, aman, u ovom megalomanskom svetu?! ;)