Ovako ja zamišljam pasje vreme: sitna i hladna kiša satima je bez prestanka padala, a vetar ju je nanosio u lice. Da nisam morala na hor, ostala bih šćućurena kraj peći.
Malo mesto u sumrak beše prazno. Kroz izlog jedne kafane spazih tri usamljene prilike u tri ugla: konobarica, i levo i desno od nje po jedan gost. Svak beše zagledan duboko u se, iako se činilo da konobarica gleda na ulicu, a jedan od gostiju u televizor. Svak beše zagledan u svoju prošlost i budućnost, u svoje juče i sutra, u svoje imam i svoje nemam... Na korak jedno od drugog bejahu tri samoće.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam. Čak i kad je među drugim ljudima, čak i kad ne prestaje da govori. Ne razumeju ga, niko ga ne razume.
Ljudi su usamljeni. I stid ih da o tome zbore. (A u sebi urliču od čežnje za bićem srodnim.) Sami i kraj drugih. Ne usuđuju se ikom razdrljiti dušu i otkriti svoju prazninu. Sede zagrljeni, jedno uz drugo, smeju se skupa... a sami su. Gledaju se oči u oči, drže jedno drugome ruku, a ne razumeju se.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam.
Na stanici potom videh oglas, od onih kakve si nekad mogao naći u pojedinim novinama u rubrici "Usamljena srca". Zamalo da prsnem u smeh (ne znam šta mi bi; pa nemaju svi internet), a onda pročitah da čovek ima manja oštećenja vida i bi mi tužno. Još tužnije mi bi što usamljenik priželjkuje da srodna duša, ako je moguće, bude s istim hendikepom.
Udvoje se uvek bolje i jasnije vidi (čak i kad su oboje slabovidi). Pred svim tim putnicima na autobuskoj stanici čovek otvara dušu (kolika je hrabrost za to potrebna bila!) i vapi za toplom rečju, za toplim dlanom i još jednim očima, jednako slabovidim.
Udvoje bi im možda spoljni svet bio jednako slabo vidljiv, ali bi do dna srca pogled slabovid sezao. Uostalom, on, kao i svi mi, žudi za očima koje bi u njega, a ne u svet gledale. Kad imaš oči koje sjaje jer se ti, makar i kao mrlja, u njima ogledaš, nebitno je što ti je vid oštećen. Ionako, kako Egziperi reče, čovek samo srcem dobro vidi.
Malo mesto u sumrak beše prazno. Kroz izlog jedne kafane spazih tri usamljene prilike u tri ugla: konobarica, i levo i desno od nje po jedan gost. Svak beše zagledan duboko u se, iako se činilo da konobarica gleda na ulicu, a jedan od gostiju u televizor. Svak beše zagledan u svoju prošlost i budućnost, u svoje juče i sutra, u svoje imam i svoje nemam... Na korak jedno od drugog bejahu tri samoće.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam. Čak i kad je među drugim ljudima, čak i kad ne prestaje da govori. Ne razumeju ga, niko ga ne razume.
Ljudi su usamljeni. I stid ih da o tome zbore. (A u sebi urliču od čežnje za bićem srodnim.) Sami i kraj drugih. Ne usuđuju se ikom razdrljiti dušu i otkriti svoju prazninu. Sede zagrljeni, jedno uz drugo, smeju se skupa... a sami su. Gledaju se oči u oči, drže jedno drugome ruku, a ne razumeju se.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam.
Na stanici potom videh oglas, od onih kakve si nekad mogao naći u pojedinim novinama u rubrici "Usamljena srca". Zamalo da prsnem u smeh (ne znam šta mi bi; pa nemaju svi internet), a onda pročitah da čovek ima manja oštećenja vida i bi mi tužno. Još tužnije mi bi što usamljenik priželjkuje da srodna duša, ako je moguće, bude s istim hendikepom.
Udvoje se uvek bolje i jasnije vidi (čak i kad su oboje slabovidi). Pred svim tim putnicima na autobuskoj stanici čovek otvara dušu (kolika je hrabrost za to potrebna bila!) i vapi za toplom rečju, za toplim dlanom i još jednim očima, jednako slabovidim.
Udvoje bi im možda spoljni svet bio jednako slabo vidljiv, ali bi do dna srca pogled slabovid sezao. Uostalom, on, kao i svi mi, žudi za očima koje bi u njega, a ne u svet gledale. Kad imaš oči koje sjaje jer se ti, makar i kao mrlja, u njima ogledaš, nebitno je što ti je vid oštećen. Ionako, kako Egziperi reče, čovek samo srcem dobro vidi.
Нема коментара:
Постави коментар