Bele hrizanteme

Poslednja stanica trideset petice ujedno je i simbolčna: za mnoge krajnja, bez mogućnosti da s druge strane sačekaju autobus u povratnom smeru.
Kako sam sela na ono sedište naopačke, posmatram putnike: mahom usamljene žene, mnoge još u crnini, udubljene u sopstvene misli... 

U sredini, držeći se desnom rukom za rukohvat, a levom stiskajući buket cveća, stoji stariji gospodin. Razmišljam... Jutros je sigurno ustao ranije no obično. Servirao je mački doručak. Uz krckanje granula, popio je kafu, sećajući se dana kad su kućom odjekivali smeh i njeni koraci, kad su dve šoljice zveckale dok ih spuštaju na tacne... Brižljivo je odabrao i ispeglao odeću (da mu ona štogod ne zameri), počešljao se, a onda izašao na ulicu. S prozora je za njim gledala mačka, tupo, gotovo ravnodušno. 

Ophrvan uspomenama, išao je nogu pred nogu, kao da nigde i ne želi da stigne, kao da i nema gde da ode. Ipak, u prvoj cvećari kupio je cveće koje je ona volela... Sad je stajao sam, sam u tom autobusu punom tuge, sam u ovom gradu, sam na celom svetu, stiskajući u običnom papiru bele hrizanteme. Nje više nema, to je bio zvuk.

Dan je topao, divan. Po izlasku iz autobusa čeka te pogled na reku... Svejednako nekud teče, ne mareći za prazne čunove. Veslači su prolazni i kratkotrajni, priroda je večna i velelepna -- ničijim se odlaskom njena lepota ne da pomutiti.
Tiho je, prosto prijatno. Čak i pokoja ptičica zapeva, umilna joj pesma kao melem curi na rane usamljenika. Rado bih sela pod neko drvo, da, prepuštena sunčevim zracima, porazgovaram sa sobom i s večnošću. I gospodin s hrizantemama, slutim, došao je tim povodom. 

Pažljivo će odmotati cveće i udenuti ga u vazu, pa dosuti malo vode, natočene na obližnoj česmi. Onda će sesti na klupicu pa dugo naizmenično gledati u fotografiju voljene žene  i u samoga sebe. Dok zuri u breze, niko neće znati da je zagledan u prošlost, u minulu sreću, u negdašnju ljubav i bliskost. Niko neće znati, sem onih koji takođe gledaju u breze. 

Otkad nije čuo njen glas (sem katkad u proleće, kad zašušti mlado lišće na vetru). Otkad život nema mnogo smisla. Otkad se nije iskreno, zvonko, od srca nasmejao. S kim i da se smeje? Mačka kanda nema smisla za humor i nikad je nije obuzelo takvo raspoloženje (ili ga drukče ispoljava). Istina, spava mu često pokraj srca, ali ne uspeva da ga ugreje. 

Kad ode ona koju voliš, poguren i teških nogu, hodaš okrnjen i pust sve dok je jednom (negde iza zemaljskih granica) ne sretneš ponovo.
Tome se susretu ovaj gospodin nada, to priželjkuje, o tome sanja dok sedi na klupici zagledan u breze. Ona je tu, ali nema i daleka, a međ njima mirišu bele hrizanteme.