Baba nikad nije
mogla da razume kad se neka devojka uda nadaleko (recimo, iz Senaje u
Drlupu... ili iz Ranilovića u Umčare, iz Šepšina u Parcane ili iz Đurinaca u Mirosaljce). Dotle sat -- sat i po putuju, možda i tri prevoza promene. (A za zdravlje čije babe? Muškarci su svi iste barabe!) Nikako nije mogla da nađe opravdan motiv za taj sulud i nepromišljen čin.
I uvek je imala dva argumenta protiv njega (koji su u nas izazivali gromoglasan smeh): "svud se leba jede" (pa bolje gdegod u blizini nego iza sedam gora) i "nije mu zlatan" (pa da se toliko žrtvuješ). Iz toga proizilazi da je imala neki, gotovo oksimoronski, elementarno-luksuzni (i pekarsko-draguljarski) pogled na ljubav i brak. Elem, na jelovniku obavezan i sveprisutan hleb upućuje na opšte, na porodičnu situaciju, a "Zlatko" se vezuje za konkretnog deliju i bitan je na ličnom planu (kad mladenci sami u sobi ostanu).
Kanda joj niko nije rekao da sem nagona za hranom postoji i neki drugi. U onim prvim posleratnim godinama, kad se ona, već dobro zašla u godine (dve decenije beše mlađa no ja sada, ali kriterijumi se menjaju), udavala, to očito nije bilo ni od kakve važosti. Uostalom, uglavnom su ti drugi birali supružnika, pa šta ti zapadne. (I srećna si ako ti zapadne išta: nakon rata oskudica bila u muškim glavama... i ostalim organima.) Doduše, pominjala je da ju je prosio neki imućan momak, a ona se udala u više nego skromni (da se poslužimo eufemizmom) dom. (Svakako pohlepna ni materijalista nije bila.) Zato što je deda bio lep, zadirkivali smo je. A ona nikad nije priznala ni ma kako pojasnila svoj izbor. (Uvek se ljutila, o tome nije želela da priča, tako da možemo samo da nagađamo.)
Previdela beše baba da, iako se svud jede, hleb niti se mesi na isti način niti je jednako ukusan. Zatim, negde je od kukuruznog, negde od belog brašna ili, pak, integralnog... klot ili sa semenkama... Ih, ima tu varijanata ohoho...Na metaforičkoj ravni naročito je bitna razlika između kifle i vekne.
Iz drugog babinog argumenta proizilazi da bi prevaljivanje velike geografske udaljenosti radi braka bilo opravdano jedino potencijalnim zlatnim polnim obeležjem izabranika. (Ja, iako bliska joj potomkinja, nemam ni približno stanovište: zlato ne samo da slabo cenim, sem ako ću u zlatari da ga razmenim, već ga i nemam na vrednosnoj listi.)
Ako nije zlatan, što da trošiš dragocenu energiju i prevaljuješ toliki put? Bataljuj! A bude li više kandidata s pomenutim međunožnim blagom, lako je načiniti selekciju (nakon formiranja rang-liste) jednim pitanjem: OK, bato, a koliko karata ima vaše zlato?!
I uvek je imala dva argumenta protiv njega (koji su u nas izazivali gromoglasan smeh): "svud se leba jede" (pa bolje gdegod u blizini nego iza sedam gora) i "nije mu zlatan" (pa da se toliko žrtvuješ). Iz toga proizilazi da je imala neki, gotovo oksimoronski, elementarno-luksuzni (i pekarsko-draguljarski) pogled na ljubav i brak. Elem, na jelovniku obavezan i sveprisutan hleb upućuje na opšte, na porodičnu situaciju, a "Zlatko" se vezuje za konkretnog deliju i bitan je na ličnom planu (kad mladenci sami u sobi ostanu).
Kanda joj niko nije rekao da sem nagona za hranom postoji i neki drugi. U onim prvim posleratnim godinama, kad se ona, već dobro zašla u godine (dve decenije beše mlađa no ja sada, ali kriterijumi se menjaju), udavala, to očito nije bilo ni od kakve važosti. Uostalom, uglavnom su ti drugi birali supružnika, pa šta ti zapadne. (I srećna si ako ti zapadne išta: nakon rata oskudica bila u muškim glavama... i ostalim organima.) Doduše, pominjala je da ju je prosio neki imućan momak, a ona se udala u više nego skromni (da se poslužimo eufemizmom) dom. (Svakako pohlepna ni materijalista nije bila.) Zato što je deda bio lep, zadirkivali smo je. A ona nikad nije priznala ni ma kako pojasnila svoj izbor. (Uvek se ljutila, o tome nije želela da priča, tako da možemo samo da nagađamo.)
Previdela beše baba da, iako se svud jede, hleb niti se mesi na isti način niti je jednako ukusan. Zatim, negde je od kukuruznog, negde od belog brašna ili, pak, integralnog... klot ili sa semenkama... Ih, ima tu varijanata ohoho...Na metaforičkoj ravni naročito je bitna razlika između kifle i vekne.
Iz drugog babinog argumenta proizilazi da bi prevaljivanje velike geografske udaljenosti radi braka bilo opravdano jedino potencijalnim zlatnim polnim obeležjem izabranika. (Ja, iako bliska joj potomkinja, nemam ni približno stanovište: zlato ne samo da slabo cenim, sem ako ću u zlatari da ga razmenim, već ga i nemam na vrednosnoj listi.)
Ako nije zlatan, što da trošiš dragocenu energiju i prevaljuješ toliki put? Bataljuj! A bude li više kandidata s pomenutim međunožnim blagom, lako je načiniti selekciju (nakon formiranja rang-liste) jednim pitanjem: OK, bato, a koliko karata ima vaše zlato?!
Нема коментара:
Постави коментар