Od večeras u dvorištu imamo parkiran auto. Ne, nismo ga kupili. Neki gospodin je neplnirano vrdnuo s glavnog puta, pokosio nam pola ograde, iščupao jorogvan i razbucao ljuljašku i klackalicu, te se zaustavio pred podrumom. Usput je, kažu, napravio i koji salto. Sreća da slučaj nije odabrao drukču putanju. Mogao je razneti pseću kućicu s Dobrilom u njoj. Mogao je lupiti u jabuku, pa da ne zene i mi da ga doveka imamo pred očima. Mogao je pred podrumom naleteti na mog oca dok nosi drva u kuću. A da beše toplije vreme, mogao mi je pola familije pobiti kraj ljuljaške jer baš tu se često okupe i deca i odrasli. Radnici što su u blizini kopali kanal za gasovod kažu da se auto tri puta u vazduhu prevrnuo. - Ma gdee, njima se od straha učinilo - kaže moj tata (što je u datom trenutku spavao u sobi). Ne znam. Ali znam da su vozač i suvozač imali mnooogo sreće. I da ovaj dan treba da slavedok su živi. Vozač je pristao da nadoknadi štetu i dogovoreno je da to bude 400 evra. Moja sestričina smatra da je to malo. I ja se slažem. No nisam bila kod kuće, a i da sam bila - verovatno se ne bih mešala. Majka kaže: - Pa šta ću, ograda je stara! Istina. Stara je, mnogo stara. Blizu četrdeset godina. I sad vidim kako moj otac i stric zakucavaju nove tarabe, načinjene od bagrema iz naše šume. Ove godine se navršava trideset godina otkako mog strica nema. To nije obična taraba! Stara je, naherena, potamnela i nigde se takva ne može nabaviti. A ako se manemo emocija i sentimentalnosti... Istina, ograda je bila stara, ali funkcionalna. Ne može se, na moju žalost, nigde kupiti stara taraba (čak i da može, to nije moja, svedok mog života). Moraš da kupiš novu, koja verovatno košta mnogo više. Naša je bila stara, ali je bila uspravna. Da nije polomljena i oborena, trajala bi još dugo. A sad moja majka hoće da zameni žicom... ne samo uništena, već i preostala platna. Ali ja neću. Ja ne volim žicu, a mnogo voliim tarabu, ovu moju naherenu. Nema para koje to mogu nadomestiti. Žica je za ljubitelje rijalitija, taraba je za nostalgičare, naklonjene starim vremenima i vrednostima. - Neću da koristim tuđu nesreću - majka kaže. Naravno, najbitnije je da su svi živi i zdravi. Nećemo ni propasti zbog materijalnog gubitka. Ali nisam mu ja držala volan, sam je vozio i treba da plati za svoju grešku. - Možda nema para - kaže sestra. A ima troje dece. Mogao je nikad više da ih ne vidi. Nadam se da će ubuduće misliti o tome, reši li ponovo da, radi uštede kojeg grama goriva, auto pusti na ler. Kuća mi je smeštena između dve velike krivine. Decenijama oko nje automobilii sleću u šančeve, udaraju u bedeme... Ne zna se koliko je puta neki auto udario u ogradu susednog dvorišta. Tek što je taj moj stric postavio betonsku ogradu, uništiše mu platno ili dva. On zameni novim, pa i to neko smakne. Nekad naiđu, tj. nalete s jedne, nekad s druge strane, iz ovog ili onog pravca. Poneko obeća da će platiti štetu, pa se ne pojavi. Mislim da godišnje najmanje jedan auto završi na kobnom mestu. I stric je prestao da popravlja ogradu. Decenijama stoji tako zloslutno i beleži nove udarce. Niste bezbedni u svojoj avliji ni u vlastitoj kući. Nezvani gost vam se tokom večere može parkirati u dnevnoj sobi. Mislim da ću se ubuduće po dvorištu kretati sa strahom, obazrivo... Tata je primetio da nije svejedno kad će ići po drva. - Stani, oslušni - rekoh - kao kad prelaziš ulicu. Pa ako nema automobila, trk u podrum! Iz podruma isto: proturi najpre glavu napolje, načulji uši, pa trk s punim kantama uza stepenice. Trudi se da budeš što brži. Jer se može desiti da budeš mrtav. Ja ne znam šta je s tim ljudima, kud to žure, koliko to vremena uštede, šta ugrabe, kud su naumili... A nek su nebesima zahvalni oni koji ne stignu do groba. Stavite prst na čelo, ulaganite... Trenutak nepromišljenosti može vas (ili nekog drugog, a posredno opet i vas) skupo koštati.