- Lepojko! - iznenada mi se obrati prijateljica, gledajući me u retrovizoru na zadnjem sedištu. Još nisam ni shvatila da se meni obraća, a ona nastavi: - Ko lutka si lepa! -To je zato što me gledaš kroz ružičaste naočare (doduše, bile su braon; možda je zbog zelene jakne...). - Ne, ne gledam. - Ali gledaš kroz prijateljske naočare - neprijatno mi da prihvatim kompliment. Ne, nego si stvarno lepa ko lutka - nije dopuštala da relativizujem njen komentar. Ni ja se nisam dala: - Hvala. Ali danas ima svakakvih lutaka (od nekih da te uhvati strava)! I sad, sve i da je oči ne varaju, kakva mi vajda? Lutka na polici u antikvarnici...