Šalvare

Pošla ja pre neki dan ka groblju, a ona, Muna Ciganka (nije to ništa uvredljivo, oni tako sebe sami nazivaju), iđaše mi odozgo u susret. 

Kad mi beše nadomak, primače se bliže i s pitomim (za nju neuobičajenim) osmehom upita:  Ej, Mico (naravno da se ne zovem tako), nemaš tako neke šalvare za mene? Mnogo volim šalvare, priznade, gotovo me ganuvši, ko dete koje čezne za čokoladom.

E, osmehnuh se i ja, nažalost nemam. Imam samo troje koje ja nosim. Ako negde naiđem na neke, nabaviću ti, ne znam zašto rekoh, kad znam da ću svake koje vidim zadržati za sebe.
Među nama, šalvare mi vrede ko suvo zlato. Još bih se zlata pre no njih odrekla. Ionako zlato cenim samo zbog mogućnosti da ga unovčim.