A ti si meni

Sedimo danas pod jelovinom. Ja pravim nakit, Staša tumba po mojim kutijicama i kesicama, a mače se vuče od krila do krila. 

Najednom iskrsnu zelena drvena perla, koju Staša pruži mačetu. A mene podseti na ogrlicu s koje je otkinuta i počeh nanovo da se durim. Što si mi pokidala omiljenu ogrlicu, upitah prekorno (više u šali, pomirila sam se sa sudbinom). Ona ne pokaza ni trunku kajanja. Seti se odmah da je napad najbolja odbrana. I okrivi me (iako nisam ni luk jela ni luk mirisala), ozbiljno kriveći glavu u stranu: A ja ka' cam bila mala (sad izrasla ko vita jela, ne možeš sagledati), ti ci meni pocepala kaljinu! Jaa, zaprepastih se. KAD? Procle godine, odgovori ko iz topa (ko da je baš tad u rokovnik zavirila), smrtno ozbiljna. Ma kad, nastavih da sumnjam u njenu tvrdnju (iako zasigurno znam da nijednu njenu haljinu nisam pokušala da odenem). Juce, odbrusi, davno. Eto, ako baš insistiram na preciznosti. 

Pokidana ogrlica, dakle, samo je ilustracija one hrišćanske uzajamnosti: oko za oko, zub za zub, ogrlica za haljinu.