Tek punoletna sestričina uskoro će s roditeljima putovati u banju. Poštoo iznajmljuju čitav stan, razmišlja kako bi mogla da povede i dečka. Pa ima li tamo mesta, pitam. Kod mene u sobi, kaže, ima dva kreveta. A hoće li ti mama i tata dopustiti da tu spava, predočih joj moguće probleme. Pa šta može da mi uradi, nasmeja se ona. 

Šta može, ponovih ja. Otkud znam. Pa počeh da nižem nemile pretpostavke: Recimoo, da ti zavrne ruku... da ti polomi nogu... čupa te za kosu, da te štipa... da te vuče za nos (to je možda jedna od najgorih mogućnosti)... Ona se već kod zavrtanja ruke zasmejala i ne prestaje da se kikoće. 

Sutradan, dok je naš razgovor prepričavala drugoj tetki, reče: Nikad to ne bih pomislila. Ne bi, sigurna sam. A šta bi pomislila (u tom grmu leži zec), pecnuh je. I nasmejasmo se sve tri (znamo šta bi bilo kad bi baba dopustila što joj milo).

Po svoj prilici ovo će letovanje proći bez fraktura (dečko će ostati u svom domu) i ostaće nam živa, zdrava i čitava.