Nauči dete za dobro planete

Sestra obično sedi u kolima za volanom i čeka. A ja uđem s decom u prodavnicu. Nisu od onih što hoće pola prodavnice da kupe, uopšte nisu alavi ko što deca znaju da budu. Uglavnom uzmu neke pingvine (što su im svim troma omiljeni, a meni baš i nisu -- nekako gorče, imaju previše kakaoa), možda čips, eventualno čokoladno mleko ili fantu, od čega ih uvek odvraćam.
Nedavno im za oko zapadoše raznobojne plastične cevčice, pa navališe da ih stave u korpu.

-- Ma ne treba vam to, imate kod kuće! -- uz prvi argument kojeg se setih izvadih pakovanje iz korpe i vratih na policu.
-- Nemamo! -- uporni su oni, pa slamčice vraćaju s police u korpu.

Hm, znala sam da moram upotrebiti neko jače, mnoogo jače sredstvo.
-- Nećemo to kupiti, to nam ne treba! Ako to svi kupuju i bacaju, zagađivaće planetu. Znate koliko mnogo vremena treba plastici da se raspadne!  A planeta već više ne može da podnese tolike otpatke, vidite kako se guši! 

Ne mareći što žena na korak od nas sve može da čuje, pa i vidi kako se hvatam za vrat i krkljam, nastojala sam da muke planete antropomorfizujem, kako bih ih odvratila. Čak i prostenjah "glasom" Zemlje: -- Ne moguu višee, gušim see, pomozitee mi, spasite mee!
Staša i Ignjat gledali su me ko svračići, netremice i slušali pomno. Saosećajući s ugroženom prirodom, bez pogovora vratiše slamčice natrag i verujem da im nikad više neće pasti na pamet da za njima posegnu.
E, tako. I još im nisam rekla: kad piješ na slamčicu, dobijaš bore oko usta!