Moja baba, budući već stara, noću dugo nije uspevala da zaspi. Kad uspe, taj san je bio na staklenim nogama. A kad se probudi, u cik zore, morala je budna da iščeka dan.
Ležeći tako u krevetu, osluškivala je noću automobile. I sutradan se preda mnom čudila: Pa gde idu celu noći?! I koliko tu goriva treba! A kažu da narod nema para...
Ovih dana posle pet uveče drumovi su mirni. I mogu vam reći, mnogo mi prija ova tišina. Živeo policijski čas! (Dole korona!) ;)