Ona radi domaći iz srpskog, beleži svršene i nesvršene glagole. Ja pripomažem, iako već kapira razliku.

Misliti? Nesvršen. Razmisliti? Svršen. Ako može da traje -- nesvršen, ako je radnja završena (traje trenutak) -- svršen. 

"Ušla je u dvorište." Petak (a bogami i neki odrasli, davno iz škole izašli) može da se prevariti, da pomisli da je glagol svršen, kako je radnja već prošla, tj. završila se. Moraš glagol da navedeš u infinitivu, objašnjavam joj, da bi tačno utvrdila. 

Zatim, bez najave, pretrčah dva metra od stola, da ilustrujem glagol pretrčati. Sestra se na ugaonoj prepade jer zamalo u krilo da joj padnem. Pretrčati, završena radnja, rekoh. I dotrčah nazad. A trčati, to traje. Onda skočih, da napravim razliku između tog svršenog i nesvršenog skakati. Skočiti -- svršen, skakati -- nesvršen. Kakav je sesti, upitah, klecnuvši kolenima kao da sedam na vazduh (jer iza me stolice nije blo) i odmah potom ustajem? Razumevši sve to, moja mala kopija (jer se na isti način i jednako često, bez obzira na temu, sprda), tobože zainteresovana za lekciju, ne bi li me dovela u neprijatnu situaciju, predloži glagol nenaveden u knjizi: Ajd s.ati! Hm... pokazna metoda nije uvek najbolji izbor.