Čim kročim na vrata, Staša i Ignjat pokušavaju da me odvuku na sprat. 
-- Ajde -- kažu, vukući me za ruke.

-- Gde? -- opirem se dok okačim jaknu o stub na stepeništu.
-- Da pravimo šator! U stvari, ne, nee, pravićemo zoološki vrt.
Oni me vuku uza stepenice, u igraonicu, a sestra gura u Mašinu sobu. (Maša me, jasno, ne vuče, jer malo je dece što baš rado uče).
I tako: čas sam gore, čas sam dole. Odem li gore, sestra me doziva dole; ako sam dole, Ignjat i Staša me zovu gore, dok najposle nisu digli ruke i prepustili se igri bez mene.
Kad se Staša posle nekog vremena pojavi na vratima Mašine sobe, rekoh: -- Sad ću da dođem. 
-- Gde?
-- Pa da se igramo. 
-- Ali mi se sad više ne igramo! -- odmahnu glavom. Samo što ne reče: Ko ti je kriv!
Nešto kasnije, prihvativši najzad da učenje u toj kući ima primarni značaj i prednost, reši da se trikom dokopa tetke. Pojavi se s nekom antologijom Kreativnog centra, koju mi baci u krilo i, uspentravši se na krevet, reče: -- Ajde da učimo! 
Pesmicu za vrtić već je praktično upamtila, ali ako je učenje sredstvo da me preotme, vredi se pretvarati.
Dobro jutro! Dobar dan! Prolećni sam cvetić ran!