Ja mislim da treba pobiti sve te pse lutalice, što trče za automobilima i, bez ikakvog razloga, nasrću na divne ljudske dušice, što su gladni i žedni, što žude za ljubavlju gde je nema.
Treba pobiti i ljude lutalice, što se ne kupaju, što zaudaraju, što nekad mole za milost, cigaretu ili neki dinar, što ih je neprijatno gledati.
Treba pobiti mačke, što, osobito u februaru, nesnosno mjauču, razarajući san plemenitim ljudskim bićima, što se gadno linjaju i katkad popreko gledaju (da ti se noge tresu od straha). Još znaju i da ogrebu, ako im staneš na rep.
Treba pobiti paukove, što pletu mreže po kućnim salonima, predviđenim za klanjanje domaćinovom bogatstvu i pedantnosti. (Ti velelepni zamkovi što izazivaju divljenje posmatrača jedino su sredstvo da se vlasnici osete ispunjeno i ostvareno, verujući da žive život koji ima smisla.)
Treba pobiti krtice, što rovare i ruže besprekorno održavana dvorišta.
Zatrovati travu da više ne raste iznad visine koju joj ljudi propisuju. Poseći svaki maslačak i koren mu zatreti što se usudi da nikne između dva pločnika.
I videti nekako da drveće ne lista (kad lišće počne da opada, ne možeš ga pokupiti). A smislićemo kako da dišemo.