Postupna i delimična ograničenja daju koroni vremena da dostigne epsku jačinu i uhvati zamah, pa gde će se posle naći toliko dostojnih megdandžija (i respiratora)?! Policijski čas trebalo je, nažalost, odmah uvesti i preko dana, kao u Italiji, pa samo s potvrdom na posao ili do prodavnice. Neće Srbin NIŠTA milom, ni za svoje dobro.
Sve zabrane se mogu podvesti pod onu narodnu: Igram (neki vala prepliću li prepliću), a ne pevam, žalim svekrvu. Imamo pred nosom primer zakasnelih reakcija i nesagledive posledice, ali džaba, ludost ne može da pojmi dok joj se ne obije o glavu.
Noću ne šetamo (jer je policijski čas, pa ne smemo), ali danju ne stajemo: idemo na kafu kod komšija, vozimo bicikle, trčimo, sunčamo se kraj reka, deca nam se igraju po parkovima... Prava idila... koroni mila!
Posle osam uveče ne rade kafići i restorani. Zato preko dana idemo s porodicom, prijateljima ili kolegama, da se ispričamo i ismejemo tom nevidljivom čudu oko koga se digla tolika fama, a ne može nam ništa jer su nam jaki geni, jer smo nebeski narod, jer nam ni osiromašeni uranijum nije mogao ništa, jer jedemo beli luk i pijemo rakiju. Drugo su Italijani, geni im neki kukavni, čvrljavi, pa se i mole pogrešnom bogu, a ne ovom našem, jedinom pravom, još ne govore ni srBski, ne plivaju o Bogojavljanju za čast krsni (pa ne mogu ni biti u formi)...
Danju smo na ulici, ne držimo propisano rastojanje (uski nam drumovi, a navikli da se širimo i prsimo), a noću na terasama, tapšemo medicinarima i suze nam oči od saosećanja i zbog ujedinjenosti u tom činu (od kojeg niko nema vajde). E jesmo mi Srbi složni, nek znaju lekari da smo uz njih. (A i, zlu ne trebalo: kad zapne za respiratore, znaće ko im je najjače tapšao i ko ima prioritet. Oni što nisu i u kući sedeli su nek se ne nadaju. Pa ne može tako, bajo moj, ni prstom da ne mrdneš za naciju, ničim da ne doprineseš borbi lekara s tim mikroskopskim picopevcem.)
Danju šetamo bez prestanka, ne izlazimo iz prodavnica, vučemo ko za Novu godinu, Božić ili Uskrs. Da ne bude samo za daće, pripazite! To se trpa po špajzevima, podrumima, tavanima, šupama i mišjim rupama (konzerve i makarone priterale miševe do duvara)... Džaba što se priča da će prodavnice raditi. Nije rat; samo se preporučuje izolacija, koju niko ne poštuje. Ali džaba upozorenja, što kolevka odnjiše, to motika zakopa. Ja bih se potrudila da odložim ovaj drugi deo izreke, neka motike besposlene (sem ako ste na selu i imate baštu, onda imate i lek protiv dosade, malodušnosti, usamljenosti)...
Ljudi, uzmite se u pamet: ovo nije raspust, godišnji odmor! Proleće je, toplo je, cveće cveta, ptice pevaju... Teško je ostati u četiri zida. Ali dogodine za neke proleća biti neće. Ni ove jeseni.
Razumem da je teško, ali potrudite se, dajte sve od sebe, ako volite svoje bližnje, naročito stare i najugroženije. Niste u zatvoru, na Golom otoku, na prinudnom radu. Niko od vas ne traži da ceo dan tucate kamen, da kopate u rudarskoj jami. Jeste, lako je meni da pričam, kad sam na selu, imam dvorište, baštu, šumu... Ali i u zatvorenom ima toliko stvari u kojima možete da uživate. Gledajte filmove, slušajte muziku, pevajte, čitajte, vodite ljubav ili tek upražnjavajte seks (može i sajber, bezbednije je), sadite krompir, negujte cveće i začine na terasi, surfujte netom, blogujte, četujte, svađajte se (ako baš morate) po društvenim mrežama, štrikajte, šijte, vezite, heklajte, igrajte domine i " čoveče ne ljuti se", zemljopisa, vešala, magarca, lastiša (može i u hodniku, dnevnoj sobi) kolariću-paniću, igrajte pipirevku, ako vam je volja, ribajte kuću, hvatajte zjala, sređujte ormare, gledajte onlajn predstave i koncerte, kupajte se, mažite se kremama, crtajte obrve (pa posle uzvijajte njima po Instagramu), organizujte kućne modne revije (ako ne možete bez modiranja; meni je ugodno da ceo dan budem u pidžami), kuvajte, mesite, dinstajte, pecite, gledajte se s bližnjima preko kamere (bolje no da posle neke gledamo na nadgrobnim spomenicima), crtajte, učite s decom, pravite nešto s njima (ako i niste kreativni, more je tutorijala na internetu), razgovarajte s mačkama i psima, spavajte, dignite sve četiri uvis, gledajte kroz prozor, ponirite u sebe, preispitujte svoje postupke i svoja htenja, svoje mogućnosti, sećajte se detinjstva... Radite sve ono za šta inače ne nalazite vremena. A upravo je vreme ono što preporučenom izolacijom dobijate. Iako vam je sloboda kretanja (tek nešto malo, a nedovoljno) ograničena, mogućnosti NISU.
Ostanete li tvrdoglavi i kao najjače odbrambeno sredstvo koristite "mene neće" (možda i neće lično i direktno, ali svi imate majke i očeve, babe i dede), džaba tapšete lekarima i drugom medicinskom osoblju, džaba domestosi i asepsoli, džaba selfiji s maskama, džaba isturate kandila i bosiljke, džaba šapćete molitve. Kud ćete golim guzom međ pijane ljude?
Нема коментара:
Постави коментар